Малу сеоску школу грејала је старинска, трбушаста гвоздена пећ на угаљ. Једног су дечака задужили да рано сваког јутра дође у школу наложити ватру како би се учионица загрејала пре доласка учитеља и осталих ученика.

Једнога су јутра нашли школу у пламену. Онесвештеног су дечака извукли из ватре више мртвог него живог. На доњем делу тела имао је тешке опекотине па су га одвезли у оближњу болницу.

На пола при свести лежећи на постељи, дечак је једва могао чути шта су говорили доктор и његова мајка. Доктор је мајци рекао да ће јој син сигурно умрети што је заправо најбоље за њега јер је у ватри готово потпуно нестао доњи део тела.

Но, храбри дечак није желео умрети. Одлучио је да да преживи.

И заиста, на запрепаштење доктора, преживео је. Кад је прошла смртна опасност, поново је чуо разговор мајке и доктора. Мајци је речено да би можда било боље да је дечак умро, јер како му је ватра готово сасвим уништила мишићно ткиво на доњем делу тела, биће осуђен на живот богаља, који се више никада неће моћи служити ногама.

Опет је храбри дечак одлучио. Он неће бити богаљ.

Он ће проходати. Но, на несрећу, од струка наниже није ништа осећао. Његове су танке ножице само беживотно висиле.

Коначно је отпуштен из болнице. Мајка му је сваког дана масирала ноге, али он их уопште није осећао нити је могао њима управљати. Ипак, његова одлучност да прохода није слабила.
Кад није лежао, био је у инвалидским колицима.

Једног сунчаног дана мајка га је одвезла у врт на свеж ваздух. Овај пут, уместо да као и обично само седи, бацио се из колица. Почео је пузати по трави, вукући ноге за собом.

Успео се довући до беле ограде која је уоквиривала имање. Уз велике напоре успо се усправити уз ограду.

Мало-помало почео се вући дуж ограде, одлучан да прохода. Отада је то чинио сваки дан, па се временом уз ивицу ограде направила стаза. Највише од свега желео је у својим ногама пробудити живот.

Коначно је захваљујући редовној масажи, снажној вољи и упорности успео напре стати на ноге, а потом опрезно ходати, а онда и трчати.

Почео је ходати у школу, потом трчати у школу, трчати из чистог задовољства. После се на факултету успео придружити атлетском тиму.
А онда је тај младић, који није требао преживети, који никада није требао проходати, који се није смео надати да ће икад трчати, од кога су и доктори дигли руке – тај је исти храбри младић, др. Глен Канингем, у Медисон Сквер Гардену оборио светски рекорд у трци на 1500 метара.

(изреке-цитати)