Дође тако један дан у животу, једно вече, један час, кад човјек изненада помисли на своје претке и стару постојбину. Досади му, ваљда, да буде само лист који случајни вјетрови

Неђе кад су се набављали први Смедеревци и стари Циганци или фијакери већ избацивани из употребе, ујаци и покојном ђеду као виђенијем домаћину купише ту гломазну сјајно-бијелу ствар налик на

Устао сам на лијеву ногу као и обично, немојте сада помислит да сам некакав намћор или слично, једноставно ми кревет тако постављен. Но ето тако по некад ухватим себе да

Попе! Докле гођ ти причао о казни и Христовом распећу, колико ме гођ ћер’о да се исповиједам и пријавим за причешће ко за дневницу и наплаћивао стасидије, колико гођ ме

Такав мрак у животу видјео нисам.Бадње вече, по грегоријанском календару. Стојим у најмрачнијем дијелу паркинга, испред жељезничке станице у Сарајеву, окружен четворицом миграната. Псујем, из свег гласа, у правцу неугледног,

Ево ме опет у Мостару, лијеп град стварно, ако изузмемо рушевине на „њиховој“ страни и њихов несклад са Јевропом на „њиховој“ страни. За оне који нису упућени „њихова“ страна она

Углавном спава немирно, али ноћас је превазишла саму себе.Чупа, гура, гребе, удара руком по лицу, ногама у леђа, у ријетким моментима када мирује -прича! Расправља, смије се, констатује…Ријеч је о

-Помаже Бог Домаћине! Очу се познат глас праћен шкрипом и звецкањем гвоздене капије на улазу у Гојину авлију, која је служила као некаква граница између свијетова, оног спољног са људима

Остао дјечак сироче и никога осим слијепог ђеда није имао. Ђед некако успио на имању да одгоји унука и таман кад је овај стасао да може обављати послове по имању,

Чуј Србине мученичеОд наука једно словоИ упамти, ваљаће тиКад кренемо на Косово Писано је српском сузомОвјенчано српским боломПред небеским свједоцимаСурим орлом и соколом На сред земље ХерцеговеУ зле дане и