Овако је Борислав Пекић окарактерисао идеално рђаву државу. Можете почети са штиклирањем: ,,Која јe држава добра – нe знам. Али јe сасвим сигурно да нијe:држава у којој стe најбeзбeднији ако

Милан је мајку, сестру и брата хтео да смести у кућу, али Ојдана одби. У вајат ће они, добро ће тамо да им буде. Убеђивања нису помогла, нити молећиви погледи

Те је ноћи од Милана сан бежао, а умор га морио. Устајао је, палио фењере, читао писма од другова из Београда и Беча која су му стизала на учитељ-Миливојеву адресу.

Не дам да навучеш плашт прошлости на моја сјећања срећом шкропљена, и носи своје погане руке што даље од мојих успомена. Поскидај паучину с дједових бразда и носи прашину из

Зора је од тога дана чешће походила имање поврх села, водећи са собом и Миљу. Мајци је говорила да су сада деди најпотребније, и не само деди већ и Милану

Бркати Андрија још је видао ране на стопалима што су му остале од пробоја Солунског фронта, када је без коња, уз преостеле Србе и француске коњанике ослобађао Србију од Шваба.

Када се Раде први пут попео више села, прошао кроз ретку шуму, па се пред његовим очима разлила зелена зараван која се попут троугла завршавала големом стеном што се, чињаше

Много тога се у животу каже, доживи, али рекоше да је пошљедња ријеч најтежа, најдуже се памти и ње се треба чувати. Мада се нисмо никад видјели, заједничко нам је било да смо обојица

„Добра ти срећа, очи моје.‘Еси ми добро путова?Па видим ја неки дан, мачка ми се умива, реко’ биће госта.Их, мене манита, та нијеси ти ође гост, него домаћин, свој на

Свету свеци крстиливијекови брстилииз вријеска медилаживоток одредилаХерцеговина. Кречњаком млијечилаљекобиљем лијечиланебесима пењалаваскрсла кад стењалаХерцеговина. Дуваништем њивилавинила и шљивилаводом оскудијеваланадимке надијевалаХерцеговина. Скромношћу богатилапоносна злопатилазлима одолијевалатрпњом преболијевалаХерцеговина. Пјесме стихотворилапутника одморилабостаном вријежилаватрила и снијежилаХерцеговина.