“Одиста, ништа није било чудније него Србија пред крај деветнаестога века…све саме противречности и све антиномије.

Народ дубоко монархистичан, а вечити сукоби круне и народа. Земља највећих слободњака, а држава увек полицијска, глобе и батине. Земља пуна свију богатстава, а човек стално убог. Земља светог Саве, а свештеник светосавља најгрлатији партијски букач: више са амвона говори о шефу странке него о шефу цркве.

Сви су у једној странци, а ипак сви један против другог. Свак бунтовник, а ипак свак понечији човек: ако не краљев или министров, а оно човек окружнога начелника, измећар председника општине, или прислушник полицијског писара.

Свак доброг срца и злог језика. Свак се бије за слободу, а нико не подноси ред. Свак хоће јаку државу, а нико неће културне људе; и свак је демократ у држави, а тиранин у кући. Обожавају православље, а не иду у цркву, нити траже проповед.

Свак говори у име идеала, а свако погибе у ситницама. Преко пута Университета стоји тамниица Главњача, у којој су премллаћивани политичари и вешани злочинци.

Никад дахије нису напустиле београдски пашалук. Нити су кључи наше славне београдске тврђаве били у рукама расних Срба…”

Извор: http://leutar.net