Горе је фотографија моје прабабе Анђелије рођене Шекарић и њеног супруга, мога прађеда Јакова Ђуровог Јарамаза.
Прабака је била из, за тадашње услове, екстремно богате (и сад су виђени) куће Јанка Шекарића, али је, вјерна љубави, пошла за честитог, и не тако богатог Јакова. Ако ме памћење добро служи, родбини одивина одлука није била сасвим по вољи. Али жене, Мирушанке, Старохерцеговке одлучују срцем. И не гријеше.
Прађед. Јаков Јарамаз, официр краља Николе, носилац девет медаља, међу којима су Обилића медаља и Карађорђева звијезда, стизао у борбама чак до Бугарске…Умро млад, као и супруга му…Мени је најдивнији моменат како се држе ра руке (ако то фотограф није како уредио). 🙂

Лијево је фотографија моје баке Милице, рођене Килибарда и ђеда Миленка Јарамаза, сина Јакововог и Анђиног. Баке су, сложићете се, љепотице, а ни ђедови нијесу за бачит. Милица је одгојила троје сирочади (мужевљеве браће и сестара) и своје јединче, Јању, моју мајку. Расла сам уз њу и ђеда. Ђед је био учесник НОБ-а. Некомуниста. Неке му се ствари нијесу свиђале. Рецимо, кад су га другови „уљудно замолили да убиједи матер удовицу“ да више не слави св Игњатија Богоносца који пада баш на сутрашњи дан. Ђед имађаше некаквога ордења, официрских значки и ширита, услова за борачку, и љут као жива ватра, (рањаван више пута) у тренутку све побаца и свега се одрече. Све за Христа, Христа ни за шта.

И нису моји херцеговачки преци (неке нисам стигла ни да упознам јер…Кула Фазлагића) с посттрауматским стресним синдромом усадили у мене три велике љубави – љубав према Цркви Православној, према Српству и према Црној Гори, оној из бакиних прича, блиставој, непокорној, горштачкој, гдје расту све саме љепотице и бркати, згодни горштаци. Ова моја љубав рођена је из љубави према двоје дивних душа са слике лијево. И то тројство је за мене сплетено у једно, нико ми га не може одузети као ни љубав према овим честитим људима, мученицима, прегаоцима, истинским старинским Црногорцима. Неки би рекли Старохерцеговцима. Не спорим.
Бакин невјестински вео, црн, бијаше стално предмет моје претурачке пажње кад сам била дијете. – Зашто бако све младе имају бијели вео, а ви црни? То није нормално. – Јесте, сине, то ми коротујемо Косово. Нисам је више питала. Ја лично ставила сам тај исти вео, црни, за Косовом коротни, на малену старачку главу изнад вјечно склопљених очију плавих попут неба. Да га понесе са собом и у Рај.
Неко ће рећи да провејава из мене динарска патетика. Али ја сам поносна на све динарско у себи, па и на ту епско-митомахијску патетику. Поносна сам на своје претке, и имам на кога.

Херцеговац.нет