Жаљење због својих поступака и погрешних избора је понекад сасвим у реду, па чак је и неопходан почетак промене. Погрешно је кад особа остане на томе и не промени себе, ни свој живот, већ само жали. Можда је још горе кад човек жали због свега осталог осим због себе самог, при том стално налазећи оправдања да остане у том патетичном и непродуктивном стању. Увек је крив неко други: друштво, околности, фамилија, пријатељи, непријатељи, странка, средина, неморал, немаштина, итд. Понекад је нешто од поменутог заиста ван наших могућности, али само посредно утиче на нас, зависно колико дозволимо или трпимо.

Углавном, особе којима је све криво за њихову судбину једва да су и покушале да се заиста изборе за себе. Или су то чиниле крајње нетактично и својеглаво. Кад су наишли на прву сметњу, врло радо су се заогрнули плаштом самосажаљења, јер лакше је гунђати на судбу клету него стиснути зубе и борити се. У ствари, не увиђају да, овим кукавичким чином, само продубљују своју агонију. Стављајући себе у улогу жртве, они постају пасивни. Ствари им се догађају. Они ствари ишчекују. Живот је нешто што се одвија мимо њих, уместо да га они контролишу и негују као Божији дар.

Скоро сви смо, у неком периоду свог живота, жалили сами себе, али то је плод слабости и егоцентризма. Самосажаљење се јавља кад људи сами себе схватају сувише озбиљно. Самосажаљив човек не уме да прихвати туђу шалу на његов рачун, иако понекад ствара неумесне шале на сопствени рачун, не би ли се други сажалили на његов недостатак самопоуздања. Склони су мелодрами, жуде за туђим разумевањем и симпатијом, сувише се осврћу у прошлост, често су меланхолици. Понекад не верују да су достојни љубави. Ако и имају борилачки инстинкт, он је усмерен против прихватања стварности.

„Свакоме је његова мука највећа“, каже стара пословица али неки људи то сувише дословно живе и тону у самосажаљење. Временом сам уочиио да они у разговору са другима ни не траже решење, па ни утеху, већ још некога ко би их сажаљевао. Као песник кад пева о свом болу, па га дотера, хиперболише, учини примамљивим, да би на послетку уживао у тако опеваном болу, многи људи уместо да реше проблем они, ето, од њега стварају неку своју поезију и сладе се њоме. Као да уживају у мучењу себе. Емотивни ауто-мазохизам. Неретко су то особе гладне и жедне љубави који нису спремни исту да пруже (а могуће и што љубави нису ни научене, па ни не знају како). Но чешћи је случај да су то људи који траже неког ко би их саслушао, док они сами нису заинтересовани за туђу причу и живот. Уколико би саговорник то прозрео и одбио, одмах би почели покушаји манипулације, представљајући саговорника као неког ко је себичан, окрутан, итд. Ако би саговорник и рекао да треба да престане са самосажаљењем и направи промену, следили би изговори и опет оптужбе због грубих речи.
Живимо у почетку ере емотивних бескичмењака, где се свака неправда доживљава као трагедија епских размера; свака груба реч, макар речена у доброј намери, као говор мржње; свака псовка као физичко насиље, итд. Људи, исто тако, веома тешко прихвате да други могу с пуним правом да се према њима поставе као да за њих нису важни. Све док неко не угрожава твоја права, он не мора уопште да те поштује или воли. Е сад, проблем је што многи сматрају да су њихова права далеко већа него што заиста јесу.

Овакво схватање, као по обичају, имају лоше васпитана деца која и кад одрасту остају размажена деришта. Саветујем често особама који тону у самосажаљење да посете неког у болници или психијатријској установи, у дому за незбринуту децу, у затвору, или да бораве чешће на гробљу јер и оно је добар васпитач. Па после свега тога нека оду у цркву и захвале Богу на свему што имају и помоле се мало за оне које немају скоро ништа. Нашој беди највише помаже кад се чешће молимо за друге него за себе. Али не вреди, овај савет не роди плодом. Њихова мука је највећа. „Јесте то мука немати разум или умирати у болу, али мене је девојка оставила. Јесте то мука што има људи са већим проблемима, али не могу им ја помоћи кад не могу ни себи помоћи.“ Е па не могу ти ни ја помоћи. Неће ни Бог ако ни не покушаш заиста сам себи да помогнеш.
Временом сам уочио образац овог понашања већ у самом почетку дијалога и немам воље, ни снаге да водим исцрпљујуће разговоре са људима који, у ствари, желе инстант решење не увиђајући да је оно углавном у њима самима. Овоме свему бих додао склоност поменутих људи да врло лако оптужују друге и још лакше оправдавају себе. Тако ће туђи пропуст или грех бити приказан гротескно и страшно, док своје пропусте или грехове умањују или оправдавају. Постоји и друга фракција, оних који се самосажаљевају и због својих погрешних одлука, ма колико се давно десиле. И опет – крив сам Ја у прошлости, а не овај Ја, у садашњости, пред којим су одлуке и који има могућност да мења свој живот. Но, све је то од особе до особе, и не треба их гурати у неке заједничке кутије са налепницама.

У закључку – манимо се самосажаљења. То је пројава превелике љубави према себи. Поменимо ове тужне људе у молитвама и не дозволимо да нас увуку у свој свет безграничних и често неоправданих жаљења. Ако сте се и сами препознали, препоручујем доброг духовника и психијатра.

Марко Радаковић