Већ се примиче дан када се свијет неће дијелити на вјере и увјерења, него кад ће сва земља бити подијељена у два табора: у сиромахе и у богате, а то ће бити и посљедња ура ове велике срамоте која се зове богатство, јер нас сиромаха има толико да бисмо, кад би сваки од нас дигао десну руку, засјенили не само сјај вашег богатства него и само сунце.

Ма колико да сам свијетом ходио и гдје год сам дошао, ударио је мој штап о камену цесту и поглед мој о богаташку кућу и мисао моја о тврдо срце. На поглед вашег охолог, окрутног богатства испуњавала ми је душу испрва горчину и страх, а касније бијес и мржња, јер ја сам осјетио колико је срамота бити човјек и видио да је лице земље ругло свемиру.

Тада сам оставио људе, браћу по лику а крвнике по свему другом и отишао сам у самоћу стаблима која расту у величанственој љепоти, без ругобе људског лица и мисли.

И ту је у моју душу ушао мир и велика потреба да вам кажем своју љубав, своје огорчење, свој презир и своју наду. Лијепо сте подијелили свијет: Све за вас, за вашу дјецу, за дјецу ваше дјеце и за ваше слуге. Све што је свјетла и љепоте узели сте себи, а све што је мрака и тегобе оставили сте нама, па сад се сви рађамо са јасно и неумољиво предодређеним судбинама, ви са свијетлим а ми са тамним. Природа са сунцем, морем, глечерима, и ружама служи као шарен ћилим за вас и вашу дјецу. Религије, умјетности, знаности, изуми и открића зато су ту да ваш живот чине богатијим, љепшим и лакшим, и сама љубав и доброта само су накит у вашој великој разници која се зове свијет.

А нама, нама је дан сав терет живота, све што је тешко, оскудно и тамно. Ни сунце, ни мјесец нису једнако наши као и ваши, јер наши прозори не гледају ни на исток ни на запад него у празнину сусједских прозора, безнадних као што су и наши.

Добро сте подијелили свијет! Али ваша подјела је само грозна, али не и вјечна. Сазнаће гњјев нас и биће врело љето и трпко воће; дјеца ваша ће се стидјети свог имена и одрицати богатства јер ће им оно бити терет и пропаст.

Већ се примиче дан кад ћемо посве оборити преграде између људи и с презиром одбацити све „идеје“ и „принципе“ што су их богати и њихове слуге бацили међу сиромахе, као што се из саона, које прогоне вукови, баца сламом испуњена лутка. Већ се примиче дан када се свијет неће дијелити на вјере и увјерења, него кад ће сва земља бити подијељена у два табора: у сиромахе и у богате, а то ће бити и посљедња ура ове велике срамоте која се зове богатство, јер нас сиромаха има толико да бисмо, кад би сваки од нас дигао десну руку, засјенили не само сјај вашег богатства него и само сунце.

А дотле, сиромаси, трпите и сносите, јер што је веће понижење наше, то је избављење ближе, брже ће се препунити мјера и набујаће бол нас као бујица којој нико неће моћи одољети.

Иво Андрић