„Не можемо ништа за три секунде, то могу, само Срби“!
Бесједило је о српском народу и умнијих глава, али никада и нико није једном реченицом објаснио срж, биће, инат и постојаност „галског племена“ Европе, као што је то успјело коментатору ХТВ-а, у смирају једне од антологијских побједа Србије над Хрватском.
Ко може стати на браник хришћанства пред највећом средњевјековном силом, империјом Отоманском!? Претећи године кулука и зулума, издржати мајчину сузу над отетим ђететом, очев јецај над сином набијеним на колац!
Ко може очувати идентитет, палити славску свијећу у тами горске пећине, опстати, стићи, утећи и скинути турске окове!?
Чије су жуљевите руке, наоружане вилама, рекле НЕ подивљалој хабсбуршкој немани, па крвљу исписале Дрину, Срем, Кајмакчалан…
Чије су кости вијечни починак, голготом Христовом, пронашле у врлетима проклетијске зиме и гробници јонског мора?
Ко, у поробљеној Европи, први стаде пред фашистичку чизму?
Која земља породи Теслу, Пупина, Цвијића, Андрића, Његоша, Десанку, Мешу, Милунку и стотине, хиљаде оних који су умом и разумом, освијетлили свијет, васцијели!?
Као што рече коментатор са почетка, то могу само Срби!
Срби, да, са којима ми, бојим се, и немамо превеликих сличности.
Шта би нам данас, на дан српског јединства, казали Степа, Мишић, Танкосић?
Да ли би били поносни на своје потомке?
Осиромашене духом, карактером, храброшђу, идејом.
Потомке затворене у колонију интереса истока и запада, препуштене на милост и немилост најбезумнијим међу нама.
Тридесет година заставом машу исти.
Застава све већа, а Србија све мања!
Застава све већа, а Срба све мање!
И не вратимо ли је, постаће још већа, таман толика да нам прекрије гробове, само што нећемо у исте, у које су нам сахрањивани преци.
Не иду, под један крст јунак и кукавица.
Наши ће гробови бити необиљежени.

херцеговац.нет