Зато што је увек ту. Зато што се смеје. Зато што никог не иритира. Зато што игра кошарку. Брутално добро

О статистици читајте на другим местима. Овде ћемо о утисцима. И емоцијама. Јер, кошарка не представља само бројеве, него и оно кад се све у стомаку преврће од узбуђења. Овако није било још од Индијанаполиса кад смо имали Дејана Бодирогу и знали да ће сваки пут кад дохвати лопту бити пресудан фактор. У реду, јесте се у међувремену појавио Милош Теодосић и потези од којих застаје дах попут чувене тројке преко Хорхеа Гарбахосе, јесте се десила Шпанија 2014. кад смо изненађујуће стигли до финала, али ово је другачије.

Због Богдана Богдановића. Претенциозно би било констатовати најбољег српског репрезентативца у 21. веку, јер осим Бодироге памтимо и Предрага Стојковића, хероје из Истанбула 2001. и Светског првенства годину касније, али није далеко ни од тога статуса. Још ако у недељу само понови оно што ради цео турнир појавиће се у галерији великана. Иако је суштински већ њен део.

Зато што је увек ту. Зато што се смеје. Зато што није конфликтан. Зато што никог не иритира. Зато што игра кошарку. Брутално добро.

Толико квалитетно да после Италије могли да претпоставимо шта следи. Као кад је Александар Митровић промашио пенал против Шкотске, па се вратио јачи и у мундијалским квалификацијама нас са првог места одвео у Катар, тако је Богдан богом дан за утакмице елиминационе фазе. Фокусиран, стабилан, одлучан, капитенски настројен и док је са терена против Канаде погађао далекометне хице или ван њега бодрио екипу, у сваком часу је представљао фигуру какву желимо да видимо. Као што му надимак на Твитеру каже – Лидер.

Чак и та изјава после полуфинала да у завршној борби жели Американце илустрије какав је спортиста. Не жели до трофеја заобилазним или лакшим путем, већ да се одмери са онима против којих игра у НБА. Ако је тамо показао способност да се с њима носи, да их побеђује, логично је претпоставити да може и у Манили. Знамо да може.

Како што бисмо могли после Светског првенства, какав год исход да буде у недељу, да отворимо дебату коју нико од момака који су нас довели до финала, селектор Светислав Пешић или људи у КСС не желе. Сви ће истицати тим, упорно понављати заједништво групе и допринос сваког појединца. Само, нису сви исти. Неко је Богдан Богдановић, а неко Никола Јокић. У овом тренутку, а Богами не само у овом, Јокићу џаба сва признања у НБА, чак и та титула са Денвером, јер нема повезаност са државним тимом какву је остварио Богдановић. Отуда је логично и оправдано Богдана третирати као најбољег српског репрезентативца, макар у последњој деценији. Да не отварамо сад тему Париза? У ствари, хоћемо. Да ли нам је, уопште, потребан овакав Јокић на Олимпијским играма кад имамо оваквог капитена и да ли би Николино присуство нарушило хијерархију? Вероватно. Зато, начин на који екипа сад функционише показује да је Богдан њен предводник и да му није потребан неко са ким ће да дели тај статус.

Богдановићу је потребно само да му људи верују. И кад промаши против Италијана. И кад обећа да ће дизати фрку. И кад се затрчи на одбрану Доминикане, Литваније или Канаде. И кад стегне песницу после коша. И кад стане пред новинаре без обзира на резултат.

Зато што је научен шта значи репрезентација и како се понаша професионалац. Зато што је такав био и кад је плакао после пораза од Словеније. Зато што са нама живи ове тренутке као што и ми проживљавамо са њим. Зато што смо се поистоветили са Богданом. Као некад, кад смо били деца и гледали у Бодирогу и Стојаковића, тако и сад, док треперимо кад је капитен порастао и постао симбол репрезентације.

mozzartsport.com/Aleksandar Joksic