Одлазили су Поповић, Вулетић и Илиев, мењали се чланови Управног одбора, а само Вазура и Вучелић (тим редом) и даље остају у Партизану и настављају да га срозавају

Одавно није смешно, више није ни жалосно. Може само да буде тужно и што би рекао често цитирани Ненад Бјековић – ружно. Не, није у питању игра, нити је реч о резултатима, па чак и о незапамћеном посту без трофеја, већ начину на који актуелни челници воде Партизан. Директно у пропаст.

После једне од највећих брука 21. века једино логично је запитати се шта је још потребно да се деси да би Милорад Вучелић и Милош Вазура отишли из клуба који су незнањем, нечињењем, нестручношћу, кумовским и пријатељским везама срозали на ниво кусура, да се са њим поиграва тамо неки Нордсјеланд. Свака част Данцима, међутим, оно што се десило у четвртак вече није толико последица њиховог система или улагања, већ чињенице да ниједна од тих категорија у Хумској не постоји. Због чега су најодговорнији председник и генерални директор. Чак Вазура, можда, више, иако је хијерархијски испод Вучелића, јер је малтене приватизовао клуб и постао његова централна фигура. Као таквог га је довео на руб елиминације из Европе, вероватно оставио без прихода од 7.000.000 евра (награда УЕФА у претходне две сезоне Лиге конференције), а што се домаћих такмичења тиче ионако не делује да му је у интересу да угрози Црвену звезду. Да јесте урадио би све супротно од оног што иначе чини.

Зато Вазура и Вучелић или Вучелић и Вазура, редослед је небитан, морају да оду. За добро Партизана. Само тако овај некад моћни и препознатљив клуб може да се нада оздрављењу. Све остало је маска и заклањање од гомиле проблема. Ништа се не би променило ако водећи двојац посегне за још једном рокадом тренера како би себи продужио мандат, нити евентуално промоцијом још неког појачања, мада је на том плану дебело задоцнео и логика сугерише да се нико не утркује да дође у екипу прегажену у Фаруму (0:5). Једини пут ка бољитку јесте повлачење председника и директора, а са њим и комплетне свите људи који ничему конкретно не служе. Да имају морала сви одреда би поднели оставке. Да су одговорни као што говоре покупили би се и препустили другима да раде, јер су показали да не знају. Или неће. Или им је онемогућено. Шта год да је, њихов останак у Хумској је неодржив и штети Партизану.

Највеће је питање шта је то још потребно да се деси, каква катастрофа, спортска и(ли економска) непогода, да би Милорад Вучелић и Милош Вазура схватили да их нико више не жели у Партизан осим неколико десетина климоглаваца у Скупштини коју сами контролишу, захваљујући утицају некадашњег сарадника Владимира Вулетића, способног да им обезбеди продужетак мандата и херметички „затвори“ утицај на највише клупско тело да нико из опозиције у њега не може да привири. А и Вулетић је, уз све своје врлине и мане, осетио да не може са некада блиским сарадницима и повукао се. И тако побрао симпатије дела јавности, јер није желео да изблиза гледа пропадање Партизана и да ништа не чини да га спречи. Чак је и Ивица Илиев поднео оставку прошлог лета (овога пута стварно), иако је са Вазуром био, народски речено, као нокат и месо. Ни претходни спортски директор није могао да посматра црно-беле који вечито гледају у леђа Црвеној звезди и дозвољавају разне пропусте у руковођењу. Има скоро девет година како је тадашњи председник Зоран Поповић отишао под претњом навијача после елиминације из Европе у ноћи кад је Аугзбург покорио Хумску.

Променило се у међувремену и десетак чланова Управног одбора, извртели разни саветници, секретари, помоћници директора, само су Милорад Вучелић и Милош Вазура и даље ту. Како се може чути, ни после страдања у Данској не планирају да одступе, иако су највише одговорни што је Партизан каснио приликом формирања тима и што су тренеру Игору Дуљају неке новајлије доведени тек после припремног периода. Нико не може да претпостави шта је то што би натерало водећи двојац да сазове Скупштину и понуди оставке (мада, већ је једном такав апсурдни скуп одржан ван очију јавности, Вучелић, као, пожелео да оде, а делегати му, као, нису дали), нити која је то референтна тачка после које би рекли:

„Доста више“.

Као што сваки партизановац урла:

„Докле, више?“
Као да се није накупило срамоте и чемера за ових девет година колико је прошло откако су заменили Драгана Ђурића, чије руковођење клубом, из садашње перспективе представља бозу. За тих девет година повећали су дуг бар пет пута, потрошили неке од великих играчких имена попут Љубинка Друловића, Ивана Томића, Зорана Мирковића, Сава Милошевића и Гордана Петрића (толико да се данас нико озбиљно не бави тренерским послом, нити планира да макар сврати на Топчидерско брдо), бескрупулозно увели „опрост дугова“ као начин уцене да би појединци добили „чисте“ папире, дозволили да им играчи дословце беже правдајући се да су они у праву, а „правду“ никад нису намирили, јер знају да су грешили (Такума Асано), ко зна шта су обећавали Фусенију Дијабатеу кад један од најбољих играча из минуле сезоне не помишља да их опет види, дочекали да га таленат кога су представили као будућу златну коку тужи и захтева исплату дуга (Немања Јовић), заратили са свима који мисле супротно или их се отарасили (није ли то диктатура!?), дошли у позицију да морају да камче новац за добијање европске лиценце, живе без струје месецима, услед нагомиланих дугова, одродили су се од навијача…

Чак уживају у немоћи оних који упозоравају на све што је лоше и једва чекају да им виде леђа. Захтеви Гробара су апсолутно јасни и оправдани, али чак и најватреније присталице немају модел како да сруше власт у Хумској. Зато Вазура и Вучелић и даље седе мирно у фотељама и смеју се. А навијачима се плаче.

АЛЕКСАНДАР ЈОКСИЋ/Моззартспорт