Фото: Илустрација

Повезем га увијек када га сретнем, а он ме благосиља као да и њега и све оне кесе носим на леђима.
-Ма јој да те не замучавам, могу ја и пјешке, нисам једном, не журим ја нигђе, као да се правда док улази у ауто.
Стар је већ је прешао осамдесету, корак му је спор и тежак, али и живот пензионера је тежак, па због јефтинијих животних намирница иде у маркет, иако има малу продавницу близу куће.
Обавезно код моје куће хоће да изађе, јер његова је послије: – Стани ти туди, одавде ми није далеко.
-А мени с аутом ђеде још брже и ближе.
Како је баба нисам је дуго виђела, пребацујем тему.
-А шта да ти кажем лоше, мислим добро је вако, али лоше с главом.
Неку ноћ иза два чујем је устала, мислим оде у ВЦ, кад нема је нема, устанем да видим да није ђе пала, кад у кујини свјетло упаљено, она све извадила из фрижидера, метла на сто, поставила тањире.
Шта то радиш питам је, а она ће ти још ко бива мало љута: -Ђе си ти до сад, да ми помогнеш, сад ће Митар с линије?
А Митра нема тридесета година, мој синко, уздахну и окрену главу, да сакрије сузе.
Накашља се па настави:-
Једва је вратим у кревет, кажем да су малоприје јавили да ће тек сутра кући, па расклоним оно у фрижидер, уђем у собу она спава ко дијете, а мени се сан разбио нисам више ока склопио. Ма девер ш њом, али тако је како је. Ето тако ти је баба, а вако је добро, а можда јој је и боље, што више ништа не зна.
Да Богдо и ја ништа не знам. Опет кашље, опет окреће главу.
Како су твоји, ради ли ти свекар још?
-Не ради ђеде, нарадио се, смјешкам се.
-Велики је радник Божо.
-Јесте.

Стижемо, благосиља ме и захваљује. Жури да изнесе кесе, да ме не задржава: – Још једном фала. Бог ти срећу дао.
-Нема на чему ђеде, поздрави бабу.
-Има како нема, оћу фала.

Сама сам, осјећам неку тупост и немоћ, у глави ми слика старице која пред пуном трпезом чека сина, а она старачка суза ми запела негђе у грлу удави. Кашљем, као и он малоприје. Угуши ме нешто.

,,Неком рат, неком брат“, никад ми јаснија није била ова изрека.