Ехо је још увијек ту!
Чујете ли га?
Одјекује романијским стијенама пуцањ дуг двадесет и пет година.
Да, четврт вијека путује метак, испаљен на данашњи дан 1998.
Метак, којим сте убили слободу, част, образ, јунаштво.
Метак којим сте погодили Срђана.
Погодили, не и убили.
Жив је Срђан, живљи него икад и живјеће, док је породице, саборораца и свих оних који су дошли да се данас поклоне његовим сјенима.
Сви су они Срђан.

Пуцали сте у човјека, васкрсли легенду.
Пуцали сте у команданта, васкрсли метафору.
Срђан је син сваке мајке убрађене црном марамом.

Отац, сваког ратног сирочета.
Срђан је синоним Христовог страдања.
Срђан је Петар, Светко, Швабо, Дида…
Пуцајући у њега, пуцали сте у јунаке са Жепе и Требевића.
Мртвима сте пуцали у гробове.
Нека вам бог не опрости, знали сте шта радите.

(Говор поводом 25. година од убиства Срђана Кнежевића)