Босна и Херцеговина је ипак могућа држава.

Могућа је када за државу купујете зграду од кума или дворског тајкуна, када именујете своје директоре и министре; могућа је када повећавате буџет и плату свима на нивоу БиХ, када из буџета узимате паре за путовања, иће и пиће; могућа је када мјесечно добијете 7.000 КМ, а нисте криви ни за шта, када се возите у државној лимузини од 300.000 КМ; могућа је када од локалног ниткова и ситног крадљивца постајете уважени функционер; могућа је када гласате за криминализацију клевете, укидајући стечену слободу говора, када потрошите више од 50 милиона марака на десетак дана тениса, када партијском шефу незаконито дајете аутомобил Владе РС…

БиХ је могућа када је ви пробрани черупате као остарјелу кокош.

Босна и Херцеговина није могућа када трудницама треба обезбиједити бесплатне пренаталне тестове, када се треба супротставити Хрватској да на граници гради депонију нуклеарног отпада, када становништво треба обештетити од природних катастрофа, када плате просвјети и осталима касне због враћања вашег предизборног дуга; немогућа је када треба укинути акцизе на гориво и ПДВ на бебећу храну, када омладини треба понудити разлог да остану на свом огњишту, када треба одати почаст свим жртвама које је побила ваша политика.

Немогућа је када неки тужилац почне да чачка ратног профитера.

Све остало су димне завјесе, ПР игранке за неуки краткопамтећи народ, нискобуџетна представа за сиротињу која једва чека да се одмакне од сопственог јадног живота и да гледа нови ријалити о распаду БиХ, непризнавању Уставног суда БиХ и Шмита, независној Српској, унитарној БиХ, нарочито о закључцима Народне скупштине.

Нема закључка који није био на мјесту и нема закључка кога Милорад Додик није погазио. Овај пут је под ноге бацио став владајућих посланика плус дијела опозиције да у Сарајеву нема приче ни о чему другом прије него што се усвоји закон о Уставном суду БиХ. Као и увијек, када Додик пљуне, слиједи око 12 сати тишине, у којој се смишља стратегија лагања јавности и ботовања по друштвеним мрежама. А онда слушамо о „политичком Роналдињу“, човјеку који „зна три корака унапријед“, о лидеру свих лидера.

Тачно, он унапријед зна да ће одустати од свега ако ће му то обезбиједити останак на власти. Он зна да у Народној скупштини нико не мисли својом главом. Он зна да сваки тендер има своју политичку кризу.

Слободан Попадић

srpskainfo.com