Велике приче су обично неиспричане, сакривене. Разлог за то лежи у чињеници да су их писали „обични и мали“ скромни људи, који своју муку и судбину не дијеле ни са ким до са Богом.

Једна таква потресна прича пише се већ три генерације у породици Слободана Бобана Благојевића из Сребренице. Пажљивом оку читаоца сигурно није промакла фотографија, овог малог, а по много чему великог човјека, коју смо објавили прије неколико дана када смо писали о изградњи храма Светог деспота Стефана Лазаревића и преподобне мати Евгеније у Солоћуши (Сребреница).

Бобан Благојевић је један од најпознатијих мајстора зидара и често ћете га видјети међу првима тамо гдје се гради православни храм у нашем крају. Али оно по чему је овај човјек познат није само занат који вјешто ради својим вриједним рукама, већ трагична судбина мушких предака његове породице.
Благојевићи су поријеклом из села Осредак надомак Сребренице, мјеста које је у свијету познато по страдању само једног народа, док се о српским жртвама ћути континуирано већ читав вијек. Најбољи примјер за ову тврдњу је породица Благојевић. Бобанов отац је убијен на Петровдан 1992. године бранећи село Залазје од припадника тзв. Армије БиХ под командом Насера Орића. Његов ђед по коме је добио име нестао је 1948. године у чисткама ОЗНЕ, а прадјед му је страдао од руке војника аустроугарске монархије. Никоме од њих се не зна гробно мјесто.

Последњи трагични догађаји почели су у априлу 1992. године када су Благојевићи морали напустити своје родно село повлачећи се пред хордама злочинца Насера Орића. Прво су избјегли у село Подравање, затим у Милиће да би на крају завршили у селу Залазје код Сребренице гдје су били жртве стравичног муслиманског злочина на Петровдан 1992. године. Тај дан му је убијен отац, пет првих рођака (четворица никада нису пронађени), стричеви, ујаци… Од њих 48 преживјело је само 11.

Његов отац Душан рођен је 1946. године и није запамтио свог оца Слободана који је убијен 1948. године. А ђед Слободан никада није пронашао свог оца Благоја кога су убили аустроугарски војници. И тако, за три генерације Благојевића се не зна гдје почивају њихове кости.
Али оно што оставља посебан укус горчине када слушамо Бобана јесте начин на који он говори о Републици Српској и свом народу. На питање шта је за тебе Република Српска дао је прост али тако јак одговор – СВЕТИЊА!

И сам припадник Војске Републике Српске провео је читав рат на првој линији одбране као борац Братуначке бригаде, а од 1995. године и завршетка Одбрамбено-отаџбинског рата па до данас Бобан није могао нигдје да се запосли. Своју породицу је прехрањивао као мајстор надничар.

Како каже:
„Од државе не ишти ништа, већ јој дај све што можеш. А за нашу државу ми смо дали оно најбоље што смо имали, нашу браћу очеве, синове… Једино бих волио да ми држава нађе кости мога оца.
Имам два сина, пунољетна и знате како, нагађа се биће рата, неће бити рата… Ја сам њима рекао, ви ђецо моја размислите и радите како мислите да је исправно али ја побјећи нећу. Нико мој није бјежао, па нећу ни ја. Никога нисам клао, нисам палио, нисам цвељао, нисам газио ал` сам се бранио. И хвала Богу добио сам Републику Српску. Ако треба да се и за моје кости не зна, нека буде тако али Републику Српску не дам!“

Тако данас о Републици Српској говоре они који су јој дали све што су имали.
Жалосно је што су након рата испред Бобана, и многих других бораца попут Бобана, били они који су од Републике Српске само узимали.

Despotovina