Ја сам Алија. Ја сам Илија. Ја сам Давор Цицовић

Ја сам Алија Османовић.
Ја сам Илија Југовић.
Ја сам Мешин рукавац, одвојен од мајке ријеке и нема више ни тока ни ушћа, сувише мален да буде језеро, сувише велик да га земља упије.
Текст је дуг, јер тако мора кад прича душа, ништа она не зна у три слова…
-Дај ми 100 динара да купим чоколаду, цвркуће дјевојчица од десетак љета, пред гранапом у Подвитезу, који је у својим најславнијим данима служио као окупљалиште мушких глава из десетак села.
-А чија оно ти бијеше ћери, радозналим гласом упита средовјечни мушкарац, мотајући херцеговачку шкију у јучерашње Ослобођење.

-Па твоја тата.
Истинита анегдота, записана шездесетих година прошлог вијека се и дан данас препричава на простору Источне Босне. Истина, јунак наше приче је имао преко двадесет потомака и вјероватно му је било теже да их запамти него направи.
Покојна баба Јока је причала да су моји прађедови ономад били на Зеленгори, возили балване, када је умрло једно од малољетне ђеце из куће. Абер је отишао, али они нису дошли. Нису могли оставити посао.
Вјероватно је нагон за преживљавањем и висока стопа смртности у том узрасту узела данак емоцији.
Ђеда Рајка познајем цијели живот, добродушни осамдесетогодишњак је од дванесте године жртва грбе на леђима. Настала је у моменту када су његова нејака плећа товарила “грађу” на воловску запрегу.
Дара је пропатила. Иако је била један од најбољих ученика у генерацији, школовање није наставила због оца.
-Шта ће ти књига, ето знаш слова, нека те кући док се не удаш.
И удала се, за првог који је наишао. Локалну пијандуру и кабадахију. Више ноћи је провела под омаром, него под јорганом.
Примјера за које лично знам је на стотине. Не спорим, била су ондашња ђеца и вриједнија и честитија и васпитанија, али и напаћенија, али и гладна, али и жедна…
И прошла су та времена, неће се вратити никад, прошао је и онај бљесак транзиције седамдесетих и осамдесетих, гдје смо заиста успјели да створимо неке здраве породичне облике и односе.
И дошла су нова, у која се такође не уклапам. Не могу прихватити да будем родитељ број један или два или да чекам да Маша напуни одређен број година, па да ми каже да ли је мушко, женско, ној или патка…
Превише сам конзервативан да бих био либерал и превише либералан да бих се сврстао у конзервативце.
Дијете сам сељачке српске породице. Одрастао на гуслама, еповима и митовима. Када су погинули аџо, па ђедо, почео сам да мрзим. Све туђе, фес, џамију, нишан…
О, са каквим сам поносом дизао “Вукова три прста” док нисам схватио ко је Вук.
Шубару са кокардом носио, док се иста није појавила на глави Мише Вацића, Образа, Левијатана и сличних загађивача атмосфере.
По зидовима лијепио слике Живојина Мишића, а онда се Жељко Ражњатовић огрнуо његовим плаштом.
Дража Михаиловић је за мене први покрет отпора у поробљеној Европи, али то нису Љотић и Недић, који су данас изједначени са сваким честитим борцем против фашизма у бившој Југославији. Оним који је у шуму отишао да брани животе најмилијих, оним који није убица недужних и сарадник непријатеља.
Замислите да сутра Синиша Мали буде херој, јер је некоме пало напамет да је био у СНС-у да би заштитио људе и ето радио изнутра.

Ја сам највећи вјерник међу атеистима и највећи атеиста међу вјерницима.
Преиспитивање убјеђења, отклон од канонизације догађаја, људи и идеја, је моја катарза и моје лично право, које ни у једном случају не значи да ћу спорити постојање бога и раја и било чега, ономе који искрено вјерује. Незамисливо ми је да дођем пред баба Јоку док се ујутру моли богу и кажем -Знаш баба није тако, него ‘вако… Или да мајци кажем што не печеш ‘љеб на црвено слово или било какав други отпор, презир, наметање…
Не.
Те тековине су дио нас и ни природа ни бог не дозвољавају да их насилно мијењамо. Но, када одем у цркву и видим да пред попом, као кум исте стоји криминалац, а у првом реду функционер који је у СФРЈ пуцао у икону, онда не могу остати, јер знам да они нису доживјели просвјетљење, него су се прилагодили, данас пред иконом, сутра пред Будиним кипом, прекосутра шта год…
Кад видим злато на Качевенди, кад видим возни парк владика, кад се сјетим поповог сина који је у рату мјесечно мијењао најке док смо ми ходали полуголи и полубоси… И то није завист, драго ми је што их нисам имао, јер би и Исус ходао овамо са наше, а не са њихове стране…
И ето, опростите на мислима збрканим, тако мора док корачам у двије ципеле, једна препуна камења које ме жуља, а друга… Њу не успијевам да назујем, час ми је велика, час мала, час моја, час туђа…


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

НОВО