Сјеверозападно од Даниловграда, с лијеве стране ријеке Зете, на једној мањој заравни у централном дијелу Бјелопавлића, попут каквог орловог гнијезда које се свило на стрмијем странама које се уздижу високо изнад бјелопавлићке равнице, налази се село Винићи.
У овом гнијезду људи и јунака, његова братства су попут орлова са стрмијех литица лећели на сваки зов црногорских владара и четовођа „за крст часни и златну слободу“. Ка ријетко које село у Црној Гори, Винићи су вазда његовали јуначку и витешку традицију својијех славнијех предака који су се рађали, живљели и умирали уз струне гусала и бесједу о негдашњем српском царству и косовском миту.
На овом витешком извору чојства и јунаштва између осталих биранијех ратника, поникао је и Јаков Богданов Станишић. Рођен је 1855. године. Овај високи и стасити момак је прошао кроз све чувене и велике битке које је Црна Гора водила у другој половини деветнаестог вијека: на Вучијем Долу, ослобођењу Никшића, боју на Мартинићима, ослобођењу Бара… Овај високи и гледни ратник је убрзо постао командир винићке чете. Винићка чета је припадала Источном одреду црногорске војске којом је командовао сердар Јанко Вукотић.
Јаков је са својим Винићанима у балканским ратовима учествовао у ослобођењу Пљеваља, Бијелог Поља, заузимању Скадра… У Првом свјетском рату, као командант батаљона учествовао је у бојевима на Дрини и другим војним операцијама. Носилац је осам војних одликовања. Након капитулације црногорске војске 1916. године, интерниран је у логор Болдогасон у Мађарској. Након завршетка рата, Јаков је пензионисан. Несрећним случајем, под старе дане, Јаков се повриједио и тешко разболио. Не хтјевши да се под старост дуго мучи са тешком болешћу, Јаков је извршио самоубиство 1921. године.
Иза њега су остали синови Мијајло и Бајо.
Мијајло Јаковов Станишић је као младић, почетком 20. вијека отишао за Сјеверну Америку и ускоро тамо и умро.
Бајо Јаковов Станишић је, вјероватно, најистакнутији припадник братства Станишића у 20. вијеку. Попут његовог витешког оца, овај горски див са острошке греде је слиједио дух својијех предака и у сваком погледу оставио дубоки траг у љетопису братства Станишића, племена Бјелопавлића, Црне Горе и српског народа у цјелини.
Рођен је 16. маја 1890. године у Винићима. Основну школу је завршио у Барама Шумановића, након чега је завршио подофицирску (1907. године) а затим и официрску школу (4. класа) на Цетињу, 1912. године. У току балканских ратова био је командир Винићке чете, насљедивши на том положају оца Јакова, који је унапријеђен у команданта батаљона. Двадесетдеветог октобра 1912. године, на Бардањолту, Бајо је тешко рањен. Након капитулације црногорске војске, заједно са оцем Јаковом и великим бројем црногорских официра интерниран је у логор Бодогасон, ђе су дочекали крај рата.
Након повратка из интернације, Бајо је, као перспективни официр служио у југословенској војсци у Београду, Марибору, Требињу, Билећи… Заједно са Драгољубом-Дражом Михајловићем, свима знаном централном личношћу ЈВуО у вријеме Другог свјетског рата, Бајо је полагао за чин мајора, марта мјесеца 1925. године. Током свог школовања и службовања у Београду, Бајо се највише дружио са тројицом браће Петровића из Неготина који су, као официри, службовали у Краљевој гарди у Београду.
Браћа Петровићи су били чукунунуци гласитог српског јунака хајдук Вељка Петровића. Једном приликом, у посјети браћи у Београду долази сестра Видосава која се загледала у високог и згодног Баја, који није остао равнодушан на љепоту младе и лијепе сестре његове браће по оружју. Ускоро ће своје симпатије и љубав, Бајо и Видосава крунисати браком.
Крајем 20-тих и почетком 30-тих година, Бајо је вршио дужност команданта батаљона, а затим и команданта Подофицирске академије у Билећи. Ускоро је стекао велики углед у цијелој Херцеговини. Храбар, частан и у свему виспрен, са својом висином од 210 цм, био је појава којој су се Херцеговци дивили и изузетно поштовали. У прилог томе говори податак да је у Херцеговини имао преко стотину и педесет кумстава.
Баш у овијем данима, у овој војној академији, налазиће се као питомац и Благоје Јововић из села Косића, крај Даниловграда. Његов каснији животни пут ће се у току Другог свјетског рата поново укрстити са Бајовим. Благоје Јововић је након рата емигрирао у Аргентину и тамо извршио атентат на усташког крвника Анта Павелића, који ће од посљедица атентата умријети у Мадриду, 1959. године.
У овијем годинама Бајо Станишић често бива делегиран од стране блаженопочившег Краља Александра (а након његове смрти од стране намјесништва и кнеза Павла) као представник Краља приликом подизања или обнове цркава и манастира.
Године 1936. Бајо је унапријеђен у чин пуковника. Као пуковник, командовао је 38. пјешадијским пуком који се налазио у саставу Комског одреда Зетске дивизије Треће армије Југословенске војске. У току Априлског рата, једини дио југословенске војске који је успио да се достојно одржи и изврати Италијанима, чак им нанијети и пораз и наћерати их у бјекство, био је управо јуначки 38. пјеш. пук под командом Баја Станишића. Таман када је нанио тешки пораз Италијанима и кренуо да поново освоји Скадар, ка што је и чинио неколико деценија раније, стигла је тужна вијест о капитулацији Југословенске војске и државе.
Након слома југословенске војске и државе, Бајо је избјегао заробљавање и дошао у родно село Виниће. Ту се кратко задржао. Ускоро су му из Херцеговине стигле прве вијести о проглашењу НДХ и усташкијем злочинима по ђедовини Светог Саве, Бајо је похитао да помогне Херцеговцима да се организују и одбране од крвника и звјерстава какве историја ни прије, ни послије тога није виђела.
Овђе ћу с правом застати.
У историографској грађи се готово ниђе не могу наћи материјални подаци о Бајовом учешћу у организовању и подизању устанка у Херцеговини, почетком јуна 1941. године. Прије свих се као организатори устанка у Херцеговини (првог устанка у поробљеној Европи) спомињу поп Радојица Перишић, капетан Милорад Поповић, Обрен Ивковић и остали, што је, свакако, неоспорна чињеница.
Ипак, у задње вријеме се све више појављује материјална грађа која указује на то да је управо пуковник Бајо Станишић био тај који је организовао горе наведене устаничке вође и својијем богатијем ратничким искуством и знањем помогао у подизању устанка и ратној стратегији.
Након подизања устанка у Херцеговини, Бајо се враћа у Црну Гору и тамо узима учешћа у раду Привремене команде народноослободилачких трупа Црне Горе, заједно са осталим официрима југословенске војске: Павлом Ђуришићем, Арсом Јовановићем, Ђорђијем Лашићем…
Након подизања устанка 13. јула и ослобађања великог дијела црногорске територије од стране окупатора, талијанске окупационе власти су схватиле да је тадашњи устанак Црногораца неочекивано масован и плодоносан, па им се као једино рјешење испоставило предузимање крвавих репресалија према устаницима и невином становништву.
Управо у овијем данима долази до првијех раскола међу устаницима. Бајо Станишић и други официри увиђају да им ипак недостаје више квалитетног наоружања којим би могли да нанесу озбиљнији удар окупаторским снагама, а опет, с друге стране, репресалије које су предузимале њемачке и италијанске снаге биле су толико погубне по становништво и могуће мобилизацијско напрезање устаничких снага, да су процијенили да ипак треба мало сачекати са озбиљнијим нападима и устанком.
Оваква стратегија се поклапала са упутствима које су краљевим официрима у Црној Гори и Херцеговини слали Југословенска краљевска влада из Лондона и ђенерал Дража Михајловић са Равне Горе. Ово је било сасвим оправдано стање ствари, обзиром на количину жртава које би поднијело становништво од стране окупатора и обзиром на огромне жртве које је српски народ поднио у Првом свјетском рату, не стигавши да се од толико страдања бројно опорави.
Комунисти су, с друге стране, имали своју визију и идеологију о стратегији борбе. Чланови комунистичке партије су лоше процијенили (што се поклапа са операцијом искрцавања обавјештајно-оперативне мисије капетана СОЕ Била Хадсона и њемачким поразом код Москве), да ће убрзо доћи до слома сила Осовине и да треба одмах прећи на другу фазу њихове револуције, тзв. социјалну или фазу класне борбе. Комунисти започињу са убијањем виђенијих људи по Црној Гори и Херцеговини и уклањањем свих припадника некадашњег југословенског друштва (официри, учитељи, представници народа, свјештенство СПЦ…) како би преузели примат у борби за послератну власт у Југославији.
Средином октобра мјесеца, у Црној гори долази до састанка британско-југословенске обавјештајне мисије са вођама устанка у Црној Гори. Овом приликом капетан Мирко Лалатовић уручује Бају Станишићу документ којим га Краљевска влада из Лондона именује за команданта свих јединица на простору Црне Горе и Херцеговине.
Након слома устанка у Црној Гори и раскола међу устаницима, изазваног различитим погледима на стратегију даље борбе и комунистичким „лијевим скретањима“, Бајо је на народном скупу у Доњим Рсојевићима, 11. фебруара 1942. године, ријешио да се мора одвојити жито од кукоља и позвао народ и војску да пође за њим или са комунистима. Ово је био дефинитиван разлаз комуниста са једне и припадника ЈВуО и четничких јединица са друге стране.
У складу са општом идеологијом четничког покрета и краљевске владе у Лондону и приликама које су владале у ондашњем времену, Бајо схвата да се народ и војска може спасити само на два начина:

1. Не предузимати даље акције против Италијана и Њемаца, јер су њихове репресалије изузетно окрутне и деструктивне по комплетан српски национални корпус, а за предузимање ширег оружаног отпора према окупатору у том моменту није било услова.
2. На сваки начин покушати да се спријечи братоубилачки рат и осипање народа. Зато строго наређује јединицама да на сваки начин избјегавају оружане сукобе са комунистима, позивајуђи народ и комунисте да не проливају даље братску крв, но нека се заједнички боре за завршетак рата и ослобођење, а да се након рата народ изјасни за жељени облик владавине и друштвеног и социјалног уређења. У складу с тим, Бајо издаје проглас и паролу – ПРВО СЛОБОДА, ПОСЛИЈЕ ПОЛИТИКА.
   Овом приликом у Доњим Рсојевићима је основана Народна војска Црне Горе и Херцеговине на челу са пуковником Бајом Станишићем. У оквиру ове организације, постојала је и четничка команда, на чијем је челу био Радојица Никчевић, којег је, након његове смрти (марта 1942. године) замијенио Бошко Аграм.
   Непуних десет дана након дефинитивног разлаза са коумнистима, управо су комунисти први напали јединице Баја Станишића код села Винића, 22. фебруара 1942. године. Иако је до тада био прилично резервисан према оружаним сукобима са комунистима, не желећи да распира братоубилачки рат, Бајо је након сукоба код Винића издао проглас којим је оптужио комунисте за изазивање братоубилачког рата и заклео се да ће водити борбу са њима до њиховог истребљења или своје погибије „са свом снагом своје народне војске, све дотле док се витешки дух народа ових кршева не ослободи комунистичких окова“.
   Бајо ускоро развија своју идеолошку и војну борбу. Идеолошки покушава на све начине да освијести заведене Србе који су пошли за КПЈ и братоубилачким ратом.
   Бајов идеолошки став најпотпуније је изражен у његовој поруци Херцеговцима, средином 1942. године. У тој поруци су садржана четири основна момента:
   1) у војничкој и свакој другој акцији искључити политику, а у души пословати и руководити се великом српском националном идејом,
   2) према окупатору бити тактичап и лојалан, развијати његово повјерења према „Српском националном покрету“ како би разбили дефетизам „унутарњег непријатеља“ и по могућности окупатора припремити у заједничку сарадњу против тих „нецријатеља“,
   3) преко учитеља, професора и свештеника ширити поруку „Срби на окуп“, али је примјењивати „строго дискретно – не само на екстремне Србе унитаристе, него и на оне који југословенски мисле“,
   4) коначни циљ јесте оснивање нове српске државе, не само географског појма него „чисто српскога“ са четири најосновнија атрибута: српска држава (Велика Србија), Србин краљ (династије Карађорђевића), српска народност и српска вјера. „Балканска федерација јесте истом следећа етапа, али главна основа и водитељ те федерације мора бити искључиво наша српска држава, тј. Велика Србија.
   Јасно је, на основу свега овога, колико су се разликовале двије сукобљене идеологије: комунистичка и националистичка-српска и колико су антагонизми између њих били јаки и изражени да је сваки изглед о евентуелном прекиду сукоба између овако супротстављених форми био потпуно искључен.
   Када је у питању Бајова политика и став према Италијанима, ту су ствари потпуно јасне. У складу са идеологијом и ставом о очувању становништва док не дође до промјене на свјетским, великијем фронтовима, прије свега на Источном фронту, Бајо се трудио да са Италијанима склопи споразуме који би живот обичног народа учинили што лакшим и како би италијанске потенцијале искористио у борби против комуниста.
   Спорити било какве Бајове споразуме са Италијанима, било би крајње незахвално и излишно. Ипак, за разлику од комунистичког идеолошког суда који је као супротан четничкој идеологији морао све посматрати са идеолошке стране, проглашавајући Баја Станишића и остале националне прваке издајницима због сарадње са Италијанима, овђе ћу навјести пар примјера који иду у прилог националистичкој идеологији и њиховом циљу сачувања српских живота и омогућавања што лакшег живота народу под окупацијом.
   Када је армијски генерал Пирцио Бироли, као окупаторски гувернер Црне Горе, посјетио манастир Острог, дочекали су га Бајо Станишић са својим јединицама, владика Јоаникије Липовац и други виђени црногорски прваци. Бајо Станишић је дочекао Пирција Биролија биранијем ријечима хвалећи његов однос према Србима, рекавши притом „да ниједног од крунисаних глава народ овога краја није дочекивао са дубљим и већим поштовањем него што данас Вас дочекује“.
   Након рата се ово често могло наћи у комунистичким књигама и документима, али су се двије чињенице потпуно прећуткивале:

• прва, армијски генерал Пирцио Бироли је био велики пријатељ српског народа који се са Србима јуначки борио на Солунском фронту и за показану храброст награђен Карађорђевом звијездом са мачевима и
• друга, да је Бајо оваквијем ријечима и држањем према Биролију успио тога дана да спаси живот 400 Црногораца које су Италијани убрзо ослободили из албанских логора, јер се Бајо на ручку у Острогу истога дана заложио код Биролија да се ови мученици ослободе из логора.
  Такође, у многим документима и преписцима Баја и италијанских власти се могу наћи подаци о Бајовом тражењу помоћи за гладно и намучено становништву у виду хране, медицинске помоћи и осталог. Овђе ваља напоменути да су Италијани ипак били доста резервисани према Бајовој организацији и четницима уопште. Италијани су сумњали да ће се четници, чим им се укаже прилика окренути против њих. С тим у вези су и тражили од Баја и других четничких команданата да потпишу споразуме са Италијанима да неће окренути оружје против њих уколико дође до пропасти Италије и сила Осовине. Махом је исто тражено и од осталих четничких јединица и вођа.
  Из каснијих догађаја се види да су четници углавном поштовали ове договоре из разлога што су и Италијани поштовали задату ријеч за вријеме њихове власти и што су кудикамо били благи према становништву. Такође, завидан број Италијана је након капитулације Италије, септембра 1943. године, прешао на страну четника.
  Јула мјесеца 1942. године у Зимоњића Кули крај Гацка дошло до састанка већег броја четничкијех вођа са Дражом Михајловићем.
  На овом састанку је Илија Трифуновић-Бирчанин додијелио звање четничког војводе већем броју команданата, међу којима и Бају Станишићу.
  У току 1942. и већим дијелом 1943. године, партизани су углавном били проћерани са територије Црне Горе. У току 1943. године долази до битака на Неретви и Сутјесци, ђе је дошло до великог окршаја и расула између и код зараћених страна. У овој години је много момената утицало на ток и развој ратних дешавања на простору Југославије. Колебања Савезника у вези са помагањем ЈВуО, све извјеснији пад Италије, братоубилачки рат који је био у пуном јеку и све чешћа „мијењања униформи“ између четника и партизана, утицала су на свеукупна дешавања у земљи.
  У току битака на Неретви и Сутјесци се показало право лице прљавог и до тада невиђеног рата у историји. Како је у једном свом писму Дража Михајловић нагласио Бају Станишићу: „Ми радимо само за себе и никог више; нас се само тичу интереси Срба и будуће Југославије; за постизање циља користимо једног непријатеља противу другог, тачно онако, као што и сви непријатељи, без разлике раде; постићи успех са најмање жртава, али поднети и највеће жртве, ако је то потребно за општу ствар.“
  У Бици на Неретви су се све зараћене стране трудиле да униште комунистичке снаге у земљи, док су ускоро након тога у бици на Сутјесци окренули једни против других. Тада је услиједио и дефинтивни разлаз „сарадње“ између сила Осовине и снага ЈВуО.
  У Бици на Неретви, Дража Михајловић је командовао четничким снагама преко свог заступника мајора Захарија Остојића, чији се поглед на ратну стратегију умногоме разликовао од стратегије Баја Станишића, Петра Баћовића и других. Зато, у току битке на Неретви, а затим и послије ње, долази до великог раскола између Захарија Остојића (а самим тим и Драже М.) и Баја Станишића.
  Након свега, Бајо се враћа са својијем снагам у Црну Гору и од тада, практично, престаје његова сарадња са Дражом и Врховним штабом. Бајо је био резигниран неповјерењем Захарије Остојића према другијем командантима и његов потказивачки став којим је Дражи критиковао Бајово командовање. Још једна чињеница коју је Бајо замјерао Дражи било је то што Дража није лично командовао четничким снагама за вријеме битке на Неретви.
  Истовремено са овим долази и до раскола између Италијана и четника. Како се назирао крај Италије, њена команда је настојала да спријечи окретање четничких јединица против својих снага, па је прибјегла хапшењима и разоружавању четничких снага. Ових дана Бајо Станишић шаље писмо капетану Милораду Поповићу у Херцеговину, у коме пише: „Похапшено је много мојих сарадника и просто немам с ким да радим. Никада један човјек није зажелио смрт као ја данас, јер увиђам пропаст народа, а не могу га спасити јер ми сви и свако смета, а мало ко помаже.”
  Бајо је и у овом периоду више пута позивао чланове и руководство КПЈ на прекид братоубилачког рата и заједничку борбу против окупатора. Међутим, сви његови захтјеви су категорички одбијани. Чак су му убрзо након једног таквог покушаја проливања братске крви напали једну јединицу и нанијели губитке, о чему Бајо пише у септембру мјесецу:
  „И поред толико до сада проливене братске крви у братоубилачкој борби, коју су изазвали и нама наметнули партизани, потпомогнуту туђим агентима и плаћеницима, после капитулације Италије нашао сам се побуђен и сматрао сам за дужност, да их позовем кућама и да се један пут прекине са братоубилачком борбом и проливањем братске крви.
  Партизани нијесу прихватили овај мој апел, већ су на исти одговорили нападом мучки и подло из засједе на моје четнике. 14. овог мјесеца код Стубе-Никшић, којом приликом су убили 3, а ранили 4 моја четника. Овај се случај поновио 23. овог мјесеца у Озринићима, гдје су партизани поново напали четнике и том приликом убили 2, а ранили 4 четника из Никшићког среза.
  Горе наведена два случаја су јасан доказ, да партизани желе да продуже братоубилачку борбу и проливање братске крви, те сам због тога принуђен да поново примим наметнуту борбу од стране партизана, иако са болом у души и поводом тога”.
  Све раније наведено се дешава у другој половини 1943. године, када је, по свим плановима, требало доћи до искрцавања Савезника на Балкан, непосредно након капитулације Италије. Четничке акције на простору Црне Горе и Херцеговине су и биле усклађене и усмјерене са циљем да се одмах након капитулације Италије утврди мостобран, омогући искрцавање Савезника и отвори нови фронт према Њемцима. Међутим, због игре великијех сила и резултата преговора и састанака Савезника (прије свега састанак у Техерану), снаге ЈВуО су полако препуштане саме себи и својој судбини, а наклоност Савезника је прелазила на страну комуниста и КПЈ.
  Средином октобра 1943. године, Пета црногорска пролетерска бригада (под командом Блажа Јовановића и Николе Поповића, сина Крста Зрнова Поповића) опкољава манастир Острог са циљем уништења Главне команде националних трупа Црне Горе, Боке и Старог Раса.
  У манастиру Острогу су се налазили ђенерал Блажо Ђукановић и пуковник Бајо Станишић са 25 официра и чланова команде. Након дуге и исцрпне борбе, ђенерал Ђукановић са већином четника се предаје партизанима, вјерујући им на ријеч да ће им се поштеђети животи и да ће им се праведно судити након рата. У Горњем манастиру Острог остаје само Бајо Станишић са своја три синовца: Бором, Војом и Милинком, одбијајући да се преда. Бајо је том приликом рекао:
  „Ја се на уже комунистичке ријечи не спуштам! Ја се нећу предати, а ви се предајте и овај мој савет сматрајте као моје војничко наређење, мени је овог момента част важнија од живота!“
  Овом приликом је Бајо тражио од комуниста да пусте из манастира једну старију жену која се ту случајно затекла, како би однијела новац Петру Копривици, који је био власник једне кафане, а коме је Бајо дуговао извјесну количину новца. Поносни и часни официр није желио ни да иза њега мртвог остану дугови, што доста говори о његовој људскости и карактеру.
  Чим су се ђенерал Ђукановић и четници предали партизанима, одмах су повезани и побијени крај монашке школе покрај Доњег манастира Острог. Из Горњег манастира Острог наставили су своју борбу Бајо, Боро, Војо и Милинко Станишић. Након четири дана борби, на прозору звоника Горњег манастира Острог бива покошен рафалом Бајо Станишић чије се тијело стропоштава низ степенице звоника до самог ћивота Светог Василија. Видјевши његову смрт, Боро, Војо и Милинко схватају да је њихова даља борба узалудна. Љубе се и поздрављају пред одлазак без повратка, грле се и активирају бомбу између себе. Тако су се њихове витешке душе винуле у вјечност, тамо „ђе Обилић над сјенима влада“.
  Након њихове погибије у Острогу, комунисти су њихова тијела расули по околним шкриповима и јамама. Након неког времена, острошки монаси су ископали Бајове кости (познали су их по дужини бутних костију, обзиром да је Бајо био висок 210 цм) и сахранили су их у гробу игумана Христифора Љепаве. Међутим, наређењем послератних комунистичких власти, Бајове кости су пронађене, извађене и заједно са костима осталијех четничких мученика бачене у јаму покрај пруге Никшић-Подгорица која се градила у то вријеме.
  Убрзо су над том јамом изграђени нужници за потребе радника који су градили пругу.
  Тек 2004. године, кости острошкијех страдалника су достојно опојане и сахрањене. Изградњом цркве Св. мученика Станка покрај Доњег манастира Острог, уједно је саграђена и гробница у којој су страдалници Главне команде националних снага Црне Горе, Боке и Старог Раса нашле заслужени мир. Нека им је вјечни покој души!

ЏЕЛАТИМА СПАСАО ЖИВОТЕ
У току 1942. године, крај Винића је наишла партизанска група коју су чинили истакнути чланови КПЈ: Иван Милутиновић, Давид Пајић и други. Како је Бајов главни штаб тада био у Винићима, партизане је заробила стража штаба и спровела до Баја уз питање шта да се ради са њима.
Бајо је кратко одговорио: „Ви знате шта сам лани наредио! ПРВО СЛОБОДА, ПОСЛИЈЕ ПОЛИТИКА! Комунистима дати пратњу до Пипера и њима их предати да се спроведу куда су наумили. Не смије им длака са главе фалити!“.
Комунисти су спроведени здраво и весело под пратњом до Рашке области, куда су били и кренули. Бајово доброчинство и дату официрску ријеч су испоштовали тако што су га убили годину дана касније
*
Иако је у народу упамћен ка пуковник, Бајо је био бригадни ђенерал. Овај чин је требао да добије 1941. године. Но, ратом и распадом земље, остаје пуковник до 1943. године.
На сједници југословенске владе одржане у јануару 1944. године, одлучено је да се пуковник Бајо Јаковов Станишић унаприједи у чин бригадног ђенерала и одликује Карађорђевом звијездом са мачевима. Као што је познато, Бајо је убијен у Острогу, октобра 1943. године.
Наведено унапређење и одликовање Баја Станишића услиједило је на приједлог ђенерала Драгољуба-Драже Михајловића, министра војног.
*
Остало је упамћено да је Бајо био велики љубитељ покера и гусала. Комунисти су му вазда приговарали и ширили пропаганду како не зна ништа друго да ради, већ само да игра покер.
Након рата и комунистичког реваншизма и репресалија, за дивно чудо су преживјеле Бајове гусле које се чувају у дому Шабановића у Бањанима.

Намјера писања овога текста ми је била да, првенствено, отргнем од заборава славнога претка Баја Јакововог Станишића, чије је име за вријеме комунистичке страховладе било оцрњено најгоријем могућијем придевима и атрибутима. Мислим да је сваком иоле образованом и интелигентном човјеку након свих овијех година јасно куда нас је водила и довела комунистичка идеологија.
Сва њена погубност по српски род огледа се у томе да је Космет, срце српског народа, истргнуто из клонулог и обезглављеног тијела. Капа Српства је са српског Олимпа седамдесетијех година прошлога вијека здробљена крамповима и маљевима. Сви остали нарoди су за вријеме комунизма јачали и радили на уништењу Српства и Југославије, само је српски род дијељен, сатиран и свођен на што мању мјеру. И бројчано и територијално.
Најискреније се надам да се овако тешки моменти који су погубно дјеловали на васцијело Српство никада више неће поновити. Јер, уколико би се овакво стање икада више поновило међу нама, онда не заслужујемо да постојимо као народ. Нека нам једина политичка опција и звијезда водиља буде крст са четири оцила и ријечи да „Само Слога Србина Спасава“.
Сава З. Станишић