Представа је завршена.
Нема осмеха, ни аплауза.
Глумци не излазе на бис.
Нијеми су и они и ми, гледаоци у првим редовима пакленог театра.
Оборених погледа, гужвамо крваво плаћене улазнице.
И питамо се ко смо?
У шта смо се претворили?
Кога да окривимо и да лажима умиримо савјест!?
Крив нам запад!?
Исток!?
Школа, професори, педагози!?
Ех, Ђоле, стари мој.
Још једном си био у праву.
Нису криви примитивци што су покупили маст.
Криви смо ми.
Ми што смо им допустили.
Путуј младости, путуј сузо, путуј туго, гдје год, само што даље од нас…
И немој нам опростити.
Знали смо шта радимо.
А и ти плането, збогом, супер смо се дружили.
Нама је лепо, таман како смо заслужили…

Давор Цицовић