Занимљиво је да се нико не сјети ових дана поменути годишњицу смрти Гаврила Принципа, тог младића симболичног презимена. Додуше, ко ће обиљежавати смрти свих наших принципа, али оног јединог кога смо имали, који је био најхрабрији и најистрајнији, требали бисмо се сјетити. Ових дана, тачније 28. априла навршава се више од једног вијека од смрти Гаврила Принципа. И од смрти свих наших принципа. Био је посљедњи наш Принцип и принцип. Изгубили смо све принципе, погазили их за боље радно мјесто, за било какво радно мјесто, за обећање неког политичара, за пар хиљада евра код Швабе, за асфалт, за синовљеву визу, за кћеркину диплому …погазили смо принципе за које треба поносно мријети да бисмо могли сутра понизно живјети.

Нисмо више принципијелан народ. Мијењамо се, прилагођавамо побједама и поразима локалних политичких партија. Један правник, економиста, учитељ или доктор, мисле као ,,ови“, а ако им нешто обећају, мислиће као ,,они“. Немају свој став ни критичко мишљење јер ће сутра можда баш то размишљање бити разлог да не добију посао. Не треба они да мисле и говоре оно што каже странка или предсједник странке, него оно што каже њихова свијст, савјест, одговорност, образ(овање). Ма какав принцип! Понашаш се и радиш као онај који те запослио. Ако не погазе принципе због партије, погазиће због Швабе. Навикли смо да нам Швабо узима све наше принципе. Треба се скупити, сагнути, склонити, поклонити. Ма какви вјерски принципи! Славиш када ти Швабо да слободан дан. Није вријеме за морал него за мораш.

Сваким даном нестаје, (из)умире по један наш принцип, појединачни или заједнички. Нисмо само остали без Принципа. Постајемо народ без принципа, малодушни, равнодушни и бездушни. Генерација поспаних анђела. Првртљиви, промјењљиви. Свачији и ничији, а најмање своји. И зато не спомињемо годишњице од смрти Гаврила Принципа нити од било кога другог претка који је имао принцип. Срамота нас је. И треба да је. Није то само Гаврилова смрт. То је смрт Принципа и принципа. Колективна смрт.

Пише: Милица Симић