Причао би ти синовче о најсјајнијој светлости и најмилијој топлини коју сам видео. Крај које сам се родио и проходао, прву реч пробеседио и упознао оца и мајку своју, видео у том пламичку икону Христа Спаситеља и у том жару искру која чува породицу! То свето место је наше прочевље! Пет великих корака од источних и пет великих корака до западних врата. Ту нам је вазда горела ватра, увек је било големог жара и пањева који су тињали и зарили кућу брвнару. Над ватром су висиле велике коване вериге, а о њима беше обешен гломазни бакрач, увек пун топле воде. Ту се и варило млеко, кувао качамак, а у лонцима земљаним около крчкала разна јела, онако полако, натенане. Баш као што смо и живели тада. Крај прочевља висио је ватраљ, крај њега лопар и један долап, пун разних ђаконија. На гредама изнад били су дугачки каиши сланине, од дебелих свиња моравки које смо највише хранили жиром у Орашачким свињцима, како смо звали део дубрава. Орашачки свињци су добили име по Карађорђевом Орашцу, јер је он често овде трговао свињама са мојим дедовима. Што су дуже и веће сланине око прочевља биле, то је домаћин био цењени. Оне су ту биле од године до године. По мало су се крижале и од њих су се спремала јела и ношене су на копања, орања, косидбе, жетве и мобе, то је била основна храна. Око прочевља највише се кретала мајка, то је био њен кутак где нас је хранила. Зато смо прочевље поштовали и убрајали га у светиње наше куће. Кад студен притисне и мраз стегне све, а ноћ рано падне, деда би разјарио ватру и ту би сви седели. Ту сам као дете стекао највише знања и спознао шта значи живети, бити сељак и бити Србин. Спознао сам тајне наше куће, давнашње приче, шале и догађаје које су на нашој земљи шумадијској оставиле трага. Ту сам спознао какав мора бити домаћин, да мора да заповеда, да чува али и да даје, да нас све воли али и да буде строг, да би ми сва чељад, постали људи. Та ватра и те варнице од суварака су нас спајале и тада смо увек сви били добре воље. Управо то прочевље, када се крај њега родите, представља ваш читав свет. И ништа вам друго и не треба. Ту је све, ту је она суштина топлине нашег дома. Ту је била нека сила и моћ, нека магија која је избијала из јаре и ишла на баџу.

https://instagram.com/sumadijska_ljuta?igshid=YmMyMTA2M2Y=

Аутор: Шумадинац, старином Херцеговац. Село Шарани, срез таковски, општина Горњи Милановац