Рамазан шериф мубарек олсун.
Гласније од топа са Жуте табије одјекују поруке љубави, подршке и вјерске толеранције.
Срби честитају почетак рамазанског поста, Бошњаци се захваљују. Ускоро ће Васкрс, па ће се улоге промијенити.
Мултикултурализам и слобода исповиједања и упражњавања обичајног вјерског наслијеђа досегли су цивилизацијски максимум.
Ех, а некада се то није смјело. Него си ћутао и кришом славио. Каква честитања, трице и кучине.

Сјећам се тог мрака осамдесетих…
Бадњи дан, 1988.
Само да ме матер не види, одраће ме од батина што сам се омрсио, на глас размишљам док кришом једем корицу управо откинуту са божићне заоблице.
Самир је скоро на минут престао окретати ражањ, како би ми омогућио да се дочепам плијена величине папира А4 формата. Као најстарији дјечак из зграде имао је част да окреће јагње. Мени нису дали, замислим се, па га изгорим. Бојазан да ће ме стари виђети не постоји. Он, Вељо, чика Нено и Смајо већ одавно не виде ништа.
-Романија подгојила момке, одјекну пјесма из Вељовог грла. Подржаше га и остали, до те мјере неразговјетно да помислих „и није вам нека планина, ако сте ви ти подгојени момци.“
Кафу, коју им је изнијела тета Марија, су више просули, него попили. А и како да је пију, кад у једној руци држе цигару, а у другој флашу „сарајевске“.
Марија живи сама, далеко од родног Метковића, нема мужа, ни дјецу, каже да јој је наша зграда једина породица.
-Срећан бадњи дан, назва Мејра. Пошла је да тражи Сенада.
-Не, нисам га видио, неубједљиво слагах, иако знам да пуши са Батом изнад гаража.
С првим мраком ме хвата полазничко узбуђење.
Од пола шест ујутру полазници испуне зграду. Ја идем код чика Нена, Бејра код Вукице, Драган код Веља. Имам три куће, па ћемо у Горовиће код бабе.
О, сигурно ће нас натјерати да убацујемо сијено на шталу, каже ваља се до подне.
На „Божји дан“ ћемо у Сарај’во, на ћевапе код „Жеље“. Волим Башчаршију, једва чекам да порастем па да идем сам, а могао бих и сада, није ме страх…
Порастао сам и ријетко идем у Сарај’во. Данас ме је већ страх…
Страх да ћу испред Бегове џамије срести Сенада у кратким пантолама или Аиду, Смајову кћерку, па да је не препознам испод хиџаба.
А и Божићу се све мање радујем, испред зграде више нема Веља, Нена, Вукице, Мице, Марије…
Окрећу се ту и тамо заоблице по Корану, окрећу их они који осамдесетих нису. Можда нису смјели или им се није славило. Срећом, данас смијемо све. Зато нам и јесте овако добро и нама и богу с нама, вјерницима…

Давор Цицовић/херцеговац.нет