Mолитва за Мостар!

Биће болан Херцеговине, али неће бити нас – одзвањају ми ријечи нашег мудрог али насамареног народа. Нико нас није ујармио као наши родни окупатори. Сад оремо њихову бразду, а на јарму пише да је наша.

Град је подијељен дубље од дубоких обала Неретве и то тако видљиво да ми угони депресију. Довољно је прећи поред некадашње Шантићеве гимназије (рат је у Мостару почео прогоном Шантићевог имена са ове гимназије и још није завршен) па непогрешиво осјетиш да си ушао – у зону хрватских утицаја, а када се отуд вратиш преко Булевара опет си – у бошњачкој чаршијској државности. Зграде су другачије, и паркови, зеленило, чак мириси града. Нисам био у Израелу, али ме Мостар подсјећа на високе ограде око Палестине. Зидове из дубина душе па до сумрака омразе.

Срби су у Мостару тотално невидљиви. Одавно се овдје све што подсјећа на њих угони у земљу, политичким и буквалним маљем. Обновом Саборне цркве пред очи Мостара само се вратио један трагични узвик – овдје су некада живјеле најбогатије српске породице, најистакнутији народни прваци српске културе, језика, просвјете. Од тог нашег преимућства у граду још постоји као неприкосновени љекар, др Марко Ружић, поријеклом Србин из Стоца. Још ради и нема га бољег у Херцеговини. Стари љекар, а веле лијечи разговором.

Славу Светог Симеона Мироточивог дочекујем у Старој православној, Богородичиној, каменој и укопаној црквици повише цијелог града. Недеља је, служи се литургија Светог Јована Златоустог. Нема нас много али то што има од срца се моли. Молитва се осјећа као покров живе тишине и цјелебне благодати. Причали су ми, добро се то запамтило, да су у комунистичком Мостару Срби понајбоље одбацили свог Бога и ову цркву. Данас нас има тек шака, али из ње би се по вјери могао посијати читав један нови град. Хвала Богу тако ми се отвори видик међу овим повратничким народом. Зазвониша и наша звона. Ту смо као и оног јутра када се херцегу Шћепану родила кћер Катарина у престоном Благају.

ГОРАН ЛУЧИЋ/ Слободна Херцеговина