Они нису криви!

Они нису убице, агресори, кољачи, силоватељи, већ радничка и сељачка ђеца, жуљевитих дланова, горштачког карактера и срца чистог попут планинског потока.
Нису жељели рат, гурнути су у њега.
Нису жељели туђе, бранили су своје.
Нису дозволили да се понови „јама и кама“ из „оног рата“.
На фотографији су припадници “ Јахоринског батаљона“ са Пала, а у крупном плану мени позната лица, из родног села Горовића, Бобан, Мирко, Рајко, Радан..
Част доминантне фигуре припада Божидару.
То ми је ћаћа.
У рату је изгубио брата и оца.
Није само он. Изгубили су сви са слике, члана породице, руку, ногу, младост, нерве, живот…
Дакле изгубили, не убили!
Стога не смијемо дозволити генерализацију у коју ћемо доћи негирањем злочина појединаца, па као крајњу квалификацију пришити епитет „геноцидна агресорска војска“.
Хероји нису и не смију бити они који су под српском заставом починили било које злодјело.
То не раде Срби.
То не раде људи.
То раде злочинци без вјере, нације, бога и образа.
А хероји?
Они изгледају овако!