Све више ме привлачи добра књига, све више одбијају друштвене мреже. Не мислим да се повучем али има нечег стално љутог, незадовољног, нездраво циничног, надменог по овом интернету. Нисам ни ја био имун на то, упетљаш се, као мушица у мрежу. Брецаш се ако се ко с тобом не слаже, очајаваш због неправде у земљи и свету – док мимо интернета не чиниш ништа конкретно да то промениш. Навикнеш да млатиш прстом, „скролујеш“, тражећи нове дозе свих оних „хормона среће“.

Наново се заљубљујем у природу. Има нечег светог, смирујућег у звуковима, мирисима, бојама природе. Ваздух је свеж, лепше дишеш, уместо сијалице обасјава те сунце, уместо журбе за „срећом“, ти просто живиш.

Враћам се дугим разговорима, не нужно дубоким, још ређе филозофским или теолошким. Причаш са људима о њиховом дану, месецу, слушаш њихове анегдоте и ситне или крупне проблеме. Пијеш с њима кафу, размењујеш рецепт. Шта је живот без људикања?

Радујем се предстојећем посту и богослужењу. Богослужење нас враћа Богу, и себи самима, и другим људима, и природи. Дужина и тон служби као да поручују: успори, ослушни, препусти се Животу, не гуши себе пролазним морањима, не стварај од ситних препрека велики стрес. Протреси ти себе, исплачи душу ако треба, али нека то буде плач животан, плач за Животом, а не њарење за неважним тричаријама. Од сувише играчака ка којима хрлимо, које гомиламо, заборавили смо како је диван полет и надахнуће саме игре.

Живот је, у сржи, једноставан и леп. Ми га компликујемо.

Марко Радаковић – Авденаго