.
Једна дјевојчица у наручју мајке спавала је утопљена у рози скафандер. Питала сам за име и колико је стара, било ме је помало стид јер су та дјеца сат времена чекала на наш долазак, и била су поприлично слеђена. Дјевојчици је било свега неколико мјесеци. Завукла сам у џеп руку и да нико не види извукла неку ситну новчаницу. Мајка се нећкала и говорила да нема потребе за тим, и ја сам јој некако у том моменту повјеровала али и измолила да ми дозволи. Завукла сам новац под мајчину руку и испричала јој како су ме моји родитељи научили да никада не прођем новорођенче, дјевојку за удају и војника. Жена ме на одласку упитала за пуно име и презиме. После сат времена на инстаграм ми је стигла порука да радовао би их мој поновни долазак у ОСОЈАНЕ.
.
Осојане, изопштена српска цјелина. Повратничко село.
Шта рећи за људе који су одлучили вратити се на потпуно спаљену територију? Јунаци нашег времена.
Постоји прича да у Осојане прије повратника није се чуо мук. Кажу да је повратницима када су први пут дошли нешто било јако чудно, а онда су схватили да нема птица. Чак ни птица.
Тек касније са њиховим останком и птице су кренуле да долазе.
Кажу да их је први пут блаженопочивши митрополит Амфилохије затекао у селу под шаторима. Били су одлучни да остају. Други пут када је дошао и затекао их исте јасно му је било да је огромна воља њихова да ту и опстану.

Како се примичемо селу срушена гробља. Наилазимо на мјесто Жач. Констатујем да моји пријатељи из Гораждевца са којима сам у ауту не виде исто што и ја. Жице. Као да су се већ навикли на њих. На моје питање за то један од њих тужно, као у некој безизлазној ситуацији, само слијеже раменима.
Пришли смо школи око које су весело трчкарала дјеца. Док смо чекали остатак екипе слушала сам причу јединог српског домаћина из Жача.
То јутро је баш била јака зима. Смрзнуце.
Сад бас и нисам сигурна да ли је та зима била од стварно великог минуса, тих теских пространих Проклетија или од приче од које су се ледиле моје уши, коса, кости… (и стално размишљам колико истине има у том називу Проклетије и зашто баш тако…проклето зашто!?)
Како опстане човјек у мјесту гдје је сам са својом породицом, поред првог комшије албанског екстремисте који је већ два, три пута пуцао на супругу и њега? Како остаје здрав разум у човјеку коме су мисли у Жачу, у страху за својом дјецом, док одлази на пут за Београд?
Како успијеш да избациш мирис стајског ђубрета из својих ноздрва кад ти сјећања стално враћају слику збјегова у ђубриште иза куће?
Ледила сам се. На моменте сам жељела да стане а на моменте да прича да запамтим сваки детаљ и пренесем…али не знам.
Не знам толико добро пренијети да би друге уши осјетиле смрзнуће које су моје уши осјећале, језу у костима и страх у грудима.

После подијеле пакетића, свештеник који нас је својим умилним ликом и гласом све приволио у првом моменту, повео нас је до црквице у селу. Виђела сам да се од овога човјека никоме од нас није одлазило. Ни то не знам, тако лијепо да пренесем како је лијепо говорио отац Далибор Којић о селу у које је тек од скора дошао. Толико наде у један народ, толико вјере и поноса што је његово стадо опстало и што ће и он ту опстати, одавно не видјех у једном човјеку. А сигурна сам да имао би он њима штошта замјерити, али неће. Његова вјера у добро је већа од ичега лошег. Увијек сам се дивила таквим људима, људима пчелама, који у свему виде само лијепо: цвијет, мирис и слатки нектар, за разлику од људи мува, којих је много више на овом свијету. Нисмо се дали одвојити од оца Далибора те сви са тог мјеста кренусмо у једину сеоску кафану на дугачке разговоре уз Горанове звуке гитаре. Све оно што је отац замислио и толико полетно о томе говорио пожељех од свег срца да се до неког нашег скорог сусрета и оствари. На растанку даровасмо цркву Светог архангела Гаврила, која се управо обнавља у нади да приволи сељане истој (јер вјера је оно што ће их сачувати). Остависмо донацију за пјевницу и владичански двор. У разговору са свештеником и директором школе разматрасмо могућност обнове школе. За дан Светог Саве свештенику остависмо пакетиће и медвједиће којима се надамо да је приволио мале малишане у тај свети храм, за који је планирао да им сутра буде кућа и игралиште…

Када је блаженопочивши митрополит други пут дошао у Осојане и затекао тај исти народ под оним истим шаторима знао је да више за њих са тога мјеста одласка нема. Са његовим благословом данас Осојане броји шездесет петеро дјеце.