Разговарали смо о Слободи.
Рекох му да не вјерујем политичарима.
Ни оним опозиционим, а ни овим на власти.
Да се склањам од оних који су у истом, па таман да су ми и међу најмилијима.
Да се плашим као мало дијете када га родитељи киње…
Не, тачније, као тинејџер у најосјетљивијим годинама, са очима пуних разочарања, изневјеравања…

Разговарали смо о Слободи.

Рекла сам како бих нас све поново вратила у земљораднике и сточаре… мислећи да сам тако рекла нешто јако паметно и битно.
Говорила сам размишљајући о Слободи, а ни једном не поменувши исту.
А он је рекао:
„Ја желим само да је Слобода! Желим да трчим сам по нашим катунима, мажем домаћи кајмак, и једем сир… берем боровнице по пропланцима. Гледам високе Проклетије…“
Говорио је полетно о Слободи, коју ја очигледно нисам познавала. Или можда поштовала, онолико колико бих требала.
Заледила сам се сјетивши се да су то стварна сјећања на Слободу. Сјећања на једну дјечачку Слободу, одмах затим везану у жице, на ко зна колико још година…У нади за ДОГОДИНЕ!
Мисли једног дјечака, несагорјела сјећања, још увијек јасно видљива уз пећка кандила.
Неизбрисив траг. Недовољно осјетљива бол другима…
Жица и поглед надохват руке…
Проклетије.
Без много маште видљива недостижна Слобода.
Код мене осјетан грч и бол и много питања. Љутња на оне што мисле да Слобода нам фали, па чак и свега навиђена… чак и ја…
Грешна сам.