Мјеста која волим не чине само туристичке знаменитости, историјске чињенице, лијепа природа и слично, мјеста која волим често везујем за људе у њему.
Познајем посебне људе на свијету, и част ми је: Анђела, Миодраг, Миљан, Момир (замисли Булатовић, нама драг као Истина) 🙂

Гораждевац. Метохија.
Први пут се спомиње 1220.године. Нажалост, највише нам је познат по оном злочину на ријеци Бистрици, када су два невина дјечака, дјечије заиграна, страдала смрћу. Годинама после мук и тишина на све, само преостала дружина, сад већ одраслих људи, која је остала да свједочи истини.
Гораждевац, између осталог, чине момци и дјевојке од око 30-40 година. Њихови родитељи су за вријеме мартовског погрома одлучили остати у селу, бодривши један другог да тако треба и мора.
Цијели наш пут по Метохији прате нас у стопу, као добри домаћини. Поносно нам показују све што имају и са жалом оно што су имали. Прича је тешка. Свака ријеч боли. Ко умије да слуша и види видјеће а да се ни не загледа у очи, и чуће кроз драги осмијех добродошлице, неку тугу у свакој ријечи.
Путујемо непрегледним предјелима, прошараним црвеним инат барјацима, жице… само их ја примјећујем. Њима је то свакодневница. Навикли су. Можда је тако и лакше. Питам их. Један од њих ми казује да доста тога више не види, али жал у гласу ми говори друго. А онда креће да открива све своје мисли и сјећања. Закључисмо да мало је филмова о Косову. Много више би требало да их буде. Сваки човјек који је остао да живи имао би материјала за бар један документарац. „Чега сам се ја све моја Славице нагледао. Само када бих некоме испричао моје одрастање. Ево само моје, а колико нас је овдје, па у Ораховцу, Хочи, па у Осојану…“
Замишљам дјечачке снове ових момака, и дјечије снове нас истих година… а ми смо мислили да нас је рат коштао. И јесте. Али код нас бар говоримо о рату у прошлости, овдје рат никада стао није, и тако је већ деценијама.
Момци и дјевојке Гораждевца завршавају факултете у Београду, Нишу, Косовској Митровици…са једним јасним циљем да се врате кући како би учили следеће генерације. Њихова школа је као ботаничка башта, а на сваком кораку, по зидовима поруке, неком исказано поштовање што професорима, што чистачицама које брину за њихову хигијену и тиме чувају њихово здравље. Куване кафе испред библиотеке у мојој глави стварају слику дјеце која воле да уче и да се друже. Смислене поруке свуда по зидовима.
Ти исти људи су јако поносни на своје постојање. И треба да су. Међу њима су и Србљаци, најстарије презиме међу њима. Постоје књиге о истим, издање Светог архијерејског синода српске православне цркве. Нама посебно драг Миљан је један од њих.
Сви момци и дјевојке су нам од првог дана, од како смо се прошле године срели, најјаче прирасли срцу.

С посебном пажњом бирали смо централну икону за њихову најстарију цркву брвнару, не само у Србији, већ могуће и на Балкану.
Гледам нашег оца Анастасија с каквом радошћу улази у њу и једва стаје између греда плафона. Дубоко је усађена и ниска, направљена без иједног ексера. Унутра неки посебан осјећај. Са лијеве стране гробље, видне слике страдалих деведесетих година.
Све нека туга, а опет свеопшта радост свих нас јер смо опет скупа и томе се веселимо. У центру села подрум и сигурно мјесто за излазак омладине.
Шеки нам тражи момке успут. Каже како су њихови момци вјерни, и не варају своје жене. Шалим се да не варају јер немају гдје из села. Смијемо се. На једну ми драго што тако прихватају шалу, која је на несрећу сурова истина која мора да боли.
Гораждевац је заиста посебна прича, а истина као и свако мјесто у Метохији. Људи у њему су браћа и сестре, и сваки растанак са њима је жеља да се што прије опет састанемо.
На растанку добих цртеж Гораждевца: црква брвнара, около жица и ријека Бистрица (што означава њихово страдање), година 1220., срце и ми у њему, пола цртежа обојено, пола остављено на бојење мени. Љепши поклон нисам могла да добијем.
Хвала им сваком посебно, иако мала је могућност да према њима своје хвала икада будем знала да изразим.
.
Посвећено посебно нашој сестри Анђела Букумирић и браћи Момир Булатовић Миодраг Стевановиц Миљан Србљак ❤