.

Боже упознах човјека, хвала ти на томе!

Уђох у гостопримницу манастира и пружих руку младим људима који нас дочекаше ту, за столом, а иза себе осјетих чучи неко у ћошку поред врата. Окренух се и схватих да сам прошла поред игумана манастира и поздравила све прије неголи њега. Толиког горостаса да прођем тик поред а да га не видим, како је то забога могуће? На моју збуњеност и извињење један човјек, домаћин, рече кроз осмијех: – То нам је иначе домаћин дома – а лијепо лице игуманово климну главом смијешећи се – Ништа немој да бринеш, сједи и одмори.

Наредних пола сата није скидао осмијех са наших лица. Његове доскочице су на моменте изазивале помало збуњеност и слатки бол у јагодицама лица. Изнесоше пред нас монаси храну и пиће, и у моменту непажње пролих тек наточену чашицу ракије. Каже отац Михајло: – Веле, ваља се. Биће пара.
Питам га: – Како сујевјерје у вјери оче – видјевши да са овим човјеком треба најискреније дјечје разговарати. Каже: – Не би требало, али све што је лијепо за чути драго нам је. Нека буде да ће бити пара. Него, реци ти мени зашто ви Херцеговци не волите да кажете да сте Босанци?
Би ми мило што ме препозна и би ми на понос што је такав човјек сад још ближи мени, иако мјесто његовог рођења и мог и није тако близу.

На питање да ли манастир има потребу за неком помоћи, добри игуман каже: – Нама ништа не треба. Слава Богу овдје свега прелијева. Имамо свега. Сви доносе. А ако имамо и вишка, ми то дијелимо да се мољци не накупе.

Слушам га шта прича, и не вјерујем. Како у Призрену, граду гдје скоро да више Србина нема, може да има свега? Како у порушеном манастиру, који је некада бројао братство од 200 монаха, а сада тек три, може да буде свега? Како тамо гдје чини се свега може да фали, не фали ничега? А онда се сјетих да ове очи нису гладне и да је ова душа љубави сита. Толико сита да прелијева и разлијева по свим вјерницима и пријатељима овог светог мјеста.

На поласку кући даровасмо манастир симболичном донацијом, а отац кроз шалу рече, показујући на другог монаха: – Њему то, он је задужен за паре. Он их воли. А ја у секунди у глави осликах слику три монаха како одвајају новце за свако дијете које ће ових дана доћи и за сваку мајку метохијску, па по динар, по динар. Заклела бих се на гроб цара Душана да је такав, и у ону црквицу поред. На растанку нас поздрави журно и позва на коначење кад год, а онда као да, плашећи се да ћемо утећи, растрча се с монасима и унесе у наша аута вина, ракије, сира, календара, молитвеника… али буквално свега што му је под руку запало.

Ево, већ који дан како се вратисмо с Метохије и све размишљам какав је то човјек. Држи ме неки јак утисак да шта год да сам му дала то би завршило на правом мјесту, ма колико да смо имали, да смо све тамо требали дати јер ово срце дивовско осјећа и зна најбоље.

Све моје мисли и сва вјеровања потврди ми јуче и једна моја пријатељица, жена чијем суду вјерујем. Каже ми: – Само Бог да нам га поживи, добри наш игуман. Једном је скоро па умро али Бог га је за нас сачувао. Он све што добије дијели. Он иде по другим манастирима и купује да би исте помогао а онда све то препакује овамо у мање посуде и дјели свима да би свако имао. Он све што има, дијели. Он у друге манастире оде па купује тамјана, не што му треба, већ да би њих помогао. Понесе им баклаве из Призрена, они њему јаја и сира а он после све подијели нама. На слави ко му помаже, купи му папуче, ципеле… Студентима тутне новац, поведе их у Призрен па им купи јакну, ципеле… Ништа он не држи, све то кружи. Њему је најљепше дати јер истовремено и ти усрећујеш и помажеш многе.

Упознах човјека, горостаса, прије бих рекла Херцеговца него Босанца, миле дјетиње душе, широког осмијеха, допадљивих мирних доскочица, који тврди да су мирјани у већем миру од монаха, који ми потврди да постоје анђели у тијелу човјека, и родитељ поред родитеља. Нека ми опрости на мојој слободи да о њему пишем, нисам достојна али моја не толика смиреност није издржала.

Хвала ти, Господе, на људима као што је отац Михајло. Нека га Бог поживи на оној нашој страдалној земљи, међ’ оним нашим херојским народом, као мудрог војсковођу, предводника и оца!