Немој да плачеш, Дуња.
Сjети се да смо се срели као у Преверовој пjесми, ја, суморни пjесник сjео сам поред тебе, на клупу испод кестена, неваспитано слободно, као да је мjесто поред тебе одувијек моје. Погледала си ме осмјехом, нешто си прошаптала, а све што сам чуо био је милоклик птице пјевачице за коју име није измишљено.
Најљепше су ти очи, Дуња. Лијепе и кад их грдиш сузама, па ипак, немој да плачеш. Сјети се, ти ниси тек просјечна дјевојчица која је сањала широке булеваре и трајно парче папира на коме пише да си дипломирала. То теби ништа не значи, Дуња, ти си једина која воли нашу посусталу провинцијску маглу, калдрму на улицама. Црташ срца по тротоару малтером са отпалих фасада, гајиш невен на прозору, имаш зеца у шеширу и белег на лијевом куку који личи на лого за пољубац.
Пусти сузе нека се суше на крагни лила кардигана који смо једном купили у продавници половне гардеробе. Неко га је одбацио да би теби стајао савршено, док га вјетрорука увија око твојих бутина.
Зашто би плакала, Дуња?
Сваком се скупи грумен патње испод срца, губићеш и боље од мене. Немој да плачеш. Твоје је место извезено мјесечевом пјесмом, увијек си била најљепша за старим трпезаријским столом и најсексепилнија у комбинезону наслијеђеном од баба-тетке. У твом валовитом дворишту, чувару потока и кукуруза.
Престани, Дуња, немој да плачеш.
Даћу ти мантил, скинућу кошуљу, одраћу кожу, остаћу ти под скутом, под сукњом, тако одран, досадан, пресахле инспирације, убијеног безобразлука. Ако не будеш видјела несрећу испод среће, чежњу испод мира, луталицу испод хљебоноше, престаћу да те волим, Дуња.
Немој да плачеш, идем да бих те волио док ми се не осуши душа.
Немој да плачеш, удавићеш љубав, а онда…Шта ћу ти невољен, Дуња?

Jelena Milenković – JMM