Послије заузећа Гацка и одбијања напада четничке Групе јуришних корпуса код Невесиња, чији је циљ био пробијање њене главнине до Билеће и Требиња, штаб 29. Херцеговачке дивизије почиње темељиту припрему напада на четнички гарнизон у Билећи. Истовремено, послије заузећа Никшића (18. септембар ’44) и штаб 2. ударног корпуса донеси наредбу за напад на Билећу, и своју Приморску оперативну групу наслања на 29. дивизију.
Штаб 29. дивизије 20. септембра врши прегрупацију јединица те напад на Билећу повјерава 10. и 12. бригади. У циљу потпуне изолације Билеће, Јужнохерцеговачка оперативна група (13. и 14. бригада) пристиже на линију Загора – Врпоље – Јасен и у сарадњи са дијеловима 2. Далматинске бригаде има за циљ спријечавања помоћи четничких формација око Требиња према Билећи, као и напад с леђа на Лукачевића док он води грчевите борбе за ослобађање Требиња. На ове формације наслањала су се два батаљона 12. бригаде дејствујући бочно, од Рогошине у правцу Ораха и Чепелице, с циљем блокаде четничких јединица које би се пробиле из Билеће. Послије одсијецања од Требиња, Билећа је одсјечена и од Стоца и Невесиња. Ситнички партизански батаљон контролише простор планине Ситнице, док по један батаљон из 13. и 14. бригаде врши блокаду Стоца. Батаљони 11. бригаде ојачани са два батаљона 10. бригаде држе блокаду у Невесињском пољу, док 2. талијанска партизанска бригада са једним батаљоном 11. бригаде врши контролу Гатачког среза.
Пошто је 25. септембар прошао без борби и био испуњен посљедњим ужурбаним припремама за почетак напада на четничку тврђаву, слиједећи дан прије свитања, 10. и 12. бригада имале су задатак да почну са првом етапом напада ради сламања спољне одбране Билеће. План напада сводио се на заузимање спољне одбране града, како би чврстим окружењем онемогућили сваку четничку везу са околином и тиме им онемогућили снабдијевање из околних села. У међувремену потребно је настојати сталним и упорним нападима, уз страховиту подршке артиљерије, исцрпити и потпуно сломити четничку одбрану.Осим два противтенковска топа, ове бригаде имале су и двије батерије топова 75мм са 40 обичених артиљераца и око 6.000 граната. Занимљиво је примијетити, о чему пишу штабови ових бригада, да је на сламање четничке одбране утрошен огроман број ручних бомби (ријеч огроман подебљано). На располагању су имали и око 50 тешких митраљеза као и око 200 пушкомитраљеза. Према литератури, батаљони су у просјеку имали 230 бораца. Ако додамо омладинске чете и извиђачке водове ових бригада, претпоставка је да је око 1.500 партизана нападало Билећу.
Командант 29. дивизије био је Владо Шегрт, а његов замјеник Петар Комненић.

Командант Јужнохерцеговачке оперативне групе био је Данило Комненовић, а начелник штаба Мустафа Диздаревић.Командант 10. бригаде био је Никола Љубибратић, а три батаљона ове бригаде која су нападала Билећу су: 1. батаљон – ком. Радомир Мирковић, 4. батаљон – ком. Трипо Бјелица, и 5. батаљон – ком. Никола Бјелица Бреда.Командант 12. бригаде био је Милинко Окиљевић, а три батаљона ове бригаде која су нападала Билећу су: 1. батаљон – ком. Спасо Беловић, 3. батаљон – ком. Гашо Чечур, и 4. батаљон – ком. Војин Вујовић.
Видјевши како послије краљевог говора од 12. септембра ’44 нема изгледа да четници ослободе Сарајево, командант Босне и Истакнутог дијела Врховне команде, потпуковник Захарије Остојић, положио је све наде на Херцеговину. Из тог разлога мајор Лукачевић долази у Херцеговину средином септембра ’44, са намјером да узме Требиње а потом и Дубровник, а у вези стварања мостобрана за искрцавање савезника. 
Лукачевић одрећује 22. септембар као дан концентричног напада на јаку њемачку посаду у Требињу. Због свега наведеног, Билећка четничка бригада имала је задатак да осигурава сјеверну страну фронта и штити леђа од комуниста устаљенх на линији Врбица – Риоце – Давидовићи. Истовремено, Билећа је комбиновани батаљон (командант Кисић), на приједлог Новаковића, уступила Лукачевићу. Салатићева примједба да ће Билећа бити ослабљена, и да ће комунисти напасти с леђа није уважена. Овај батаљон имаће задатак да оперише према Дубровнику.

На основу свог положаја, лежећи у широкој котлини, оивичена брдима и старим аустријским форовима, Билећа је представљала неку врсту грудобрана у одбрани слободног простора четничке управе. Читав град био је добро утврђен системом бункера и других фортификацијских објеката. Изграђено је пар бункера од армираног бетона као и бункери од тешког камења у размацима од по десетак метара. Бункери су повезани са чврсто грађеним каменим кућама, које су оспособљене за кружну одбрану. Испред бункера разапет је слаб ланац бодљикаве жице која је спријечавала комунисте у брзом прилажењу одбрамбеном појасу. На тај начин, Билећа је била фортификацијско чвориште првог реда.
Посаде су биле избачене на околна утврђена са којих је преглед терена био одличан. Тако је, у ширком појасу одбране (2-3 км од града), Билећки четнички батаљон стајао на Модропцу, Гранични четнички батаљон на Хаџибеговом брду, Завођски четнички батаљон држао је линију између Хаџибеговог брда и Делеуше, Ситнички четнички батаљон од Делеуше, преко Златишта па до џамије у Билећком пољу, а, Сточани и Љубињци од џамије до Модропца. Истовремено, одбрана Билеће имала је на располагању и мање четничке јединице из Гацка, Невесиња, Љубиња, Фоче и Вучјег Дола. 

Командант мјеста био је Косто Уљаревић, а командант Билећког среза Вујичић. Командант Билеће бригаде био је Милош Куреш, а његов замјеник Шаренац.Командант Билећког батаљона био је Ћоко Тркља, Завођског батаљона Новак Витковић, Граничног батаљона Шпиро Бабић, и командант Ситничког батаљона Мато Милићевић. Од осталих официра, ту су били и: Павличић командант Љубињске бригаде, Јово Шакота командант Љубињског среза, Војвода Самарџић командант Невесињског среза, итд.
Одбрана је располагала са једним брдским топом и седам бацача граната, са шест тешких митраљеза и 118 пушкомитраљеза, али је кубурила са недостатком муниције. Билећка четничка бригада је могла имати око 1.100 бораца пред Битку за Билећу, али је због одсуства наведеног комбинованог батаљона, као и присуства бораца других јединица, одбрана Билеће могла располагати са око 800 бораца.

Лукачевићеве снаге чинили су четници Требињског корпуса, Вучедолска бригада Никшићког корпуса, Дубровачка бригада, Невесињска и Гатачка бригада Невесињског корпуса, дијелови Романијског корпуса, Пљеваљска бригада 1. Милешевског корпуса и комбиновани батаљон Билећке четничке бригаде. План за напад на Требиње сачинили су Лукачевић, Новаковић и Салатић те су 20. септембра премјестили штаб из Борковића Бара у Јасен. Исти дан, примивши доцкан наређење, Невесињски корпус на линији Хум – Јасеница – Луг – Дулићи савладава њемачке јединици на прузи Дубровник – Завала и одсијеца Требиње од Дубровника и Мостара.Сутрадан дијелови Требињске бригаде заузимају Кравицу и заробљавају око 40 Нијемаца које шаљу у Билећу. Истовремено дијелови Требињске и Пљеваљске бригаде заузимају Голо брдо и Арсланагића мост, гдје заробљавају блиндирани воз и два тенка. У току ових борби Лукачевић води преговоре са командантом Требиња пуковником Фишером у вези безусловне предаје града, али без успјеха. Из тог разлога 21. септембра у 21:00 час Лукачевић напада Требиње са око 2.000 бораца, док је око 1.000 бораца било на задацима осигурања. Невесињска бригада затварала је правац од Мостара и Чапљине и чувала приступ од Ивањице и Дубровника. Гатачка бригада држала је положаје према утврђењу Хум, а Пљевљаци према Полицама. Требињци су с лијевим крилом на Требишњици а десним у Подгливљу спремали напад према Кршу и Хрупјелама. Фронт од Леутара до Јовановића Батерије држали су Сточани, док су Љубињци били на Јасену.

У жестоком борбама и три велика ноћна напада Лукачевић није забиљежио значајније успјехе. Уз све напоре Требињске бригаде на источном дијелу града, форови на Кршу и Хрупјелама остали су неосвојиви. Невесињска бригада водила је огорчене борбе на Радован Ждријелу са њемачким и усташким одредима, док су се јуриши Гатачке бригаде ломили у простору минских поља. Пљеваљска бригада успјела је да уђе у град, према жељезничкој станици, гдје су заустављени страховитом ватром.У току ових борби једна партизанска чета, под окриљем мрака и невремена, напада Јасен. Борац Љубињске четничке бригаде, четник Ликић, својом присебношћу спашава пад фронта, тако што је комунисти отео пушкомитраљез и узбунио логор. Четници су имали четири погинула борца.
Већ 25. септембра комунисти стављају Билећу у потпуно окружење, док њемачко-усташки одреди, уз страховиту подршку артиљерије, пробијају фронт на Радован ждријелу и долазе у помоћ гарнизону у Требињу. Истовремено, већ поменута Јужнохерцеговачка партизанска оперативна група у сарадњи са дијеловима 2. Далматинске бригаде напада четничке формације с леђа код Арсланагића моста и Полица.

Битка за Билећу почиње 26. септембра у 03:00 часа. Десета бригада на јуриш пробија четничку одбрану на Модропцу (к. 745), Влахињи и Хаџибеговом брду, али, услијед жестоке ватре, комунисти се повлаче испред бункера на Хаџибеговом брду. Тек пред зору, освајају и овај сектор, потисикујући четнике на положај за ужу одбрану града. Од Тухора и Мантокита напад на Водену градину врши 12. бригада: 1. батаљон, ојачан једном четом 3. батаљона. Са преостале двије чете 3. батаљон напада правцем Осоје (к. 852) – Прло – источне падине Тухора, док је његова чета, која је садејствовала нападу 1. батаљона, напада бочно према Воденој градини. У исто вријеме, двије чете 4. батаљона нападају правцем Дубовац – Подубовац – Билећа, а једна чета напада бочно према Модропцу, повезујући се на тај начин са јединицама 10. бригаде.Борба се водила у току цијелог дана, али је тек предвече 12. бригада успјела да овлада Воденом градином, Тухором, Осојем и Дубовцем, да би сутрадан, 27. септембра заузела Торич и Логор. Четници су тиме били сасвим сабијени у град. У току ових врло оштрих борби шест партизанских батаљона потискује четири четничка батаљона и употпуности заузимају спољну линију одбране. Четници се спуштају на већ припремљене положаје за ужу одбрану града, док комунисти коначно Билећу стежу у обруч, али не успијевају ући у град.
Након што су четници стјерани у град и приморани да се затворе у утврђене зграде и бункере, почела је систематска опсада свих објеката који су били директно изложени артиљеријској и минобацачкој ватри.
Око 17:30 часова 27. септембра, послије двочасовне страховите артиљеријске припреме, комунисти истовремено са свих страна нападају на град. Епицентар напада била је линија Џамија – Пијаца – Мали логор. На овом сектору вршени су најжешћи напади и најчешћи јуриши, јер је су порушене куће и зграде биле погодан заклон за нападаче и борбу прса у прса. Такође, утврђење око Малог логора, са осматрачницом, доминирало је положајем, и представљало је прави грудобран Билеће. Погодан терен за напад био је и сектор на Златишту, док је остале секторе карактерисао иоле брисани простор.
Припремајући напад на Билећу, Штаб 29. дивизије је благовремено успио да концентрише артиљеријска оруђа на простору Билеће, ставивши их привремено под команду Штаба 12. бригаде, односно непосредно команданта Окиљевића, који је у бившој југословенској војсци био активни артиљерац. Артиљерија је најприје постављена на ватрене положаје у селу Подосоје, одакле је почела и прва артиљеријска припрема. Првом ватром управљао је бивши домобрански официр, али су гранате падале по Билећи без икаквог реда. Ни са простора Хаџибеговог брда, Модропца, Баљака и Влахиње артиљеријска и минобацачка ватра није имала одлучујућег ефекта, али је олакшала комунистима да се четници повуку у бункере и друга утврђења. У току ових првих артиљерских напада забиљежено је да су на Билећу пале 674 гранате. Да ли је било баш тако, не знамо, али на основу многобројних фотографија из тог периода, видимо да је Билећа била потпуно разрушена.
У току борби 27. септембра падају два бункера – код пекаре и сточне пијаце. Ипак, херојском одбраном даљи продор је заустављен а бункери повраћени. У борбама наведеног дана, комунисти пишу да имају три погинула и 25 рањених бораца, док четнички извори наводе да је половина бораца рањена бар једанпут, да су амбуланта и болница пуне, и да су у Цркви Светог Саве лежала тијела 25 погинулих четника. Број погинулих био је и већи, јер су два бункера (на Ситничком и Завођском одсјеку) са тешким митраљезима била потпуно уништена и разнесена артиљеријом.
Послије борби првог дана напада, јединице 10. и 12. бригаде су се увече извукле из града, тако да је артиљерија могла да настави да гађа главна четничка утврђења. 
Док Лукачевић преклиње да Билећа издржи још 24 часа, у току 28. септембра комунисти кидају жице и уништавају бункер на Ситничком одсјеку, пробијају фронт, али их зауставља грчевита одбрана, те се повлаче.
У току ноћи 28/29 септембра, под жестоком борбом, пада бункер код пекаре. Затим бункер код Сточне пијаце. Око 1:30 часова 1. батаљон 12. бригаде улази у град. Овај пут са собом довлаче и два брдска топа, користећи их за директно гађање бункера. О жестини ових борби говори податак да су комунисти, нападајући од меснице, под окриљем ноћи пришли бункеру код Малог логора и пребацили капут преко цијеви пушкомитраљеза са намјером да га отму, те је настала борба прса у прса. Попуњавање Граничара на сјеверном сектору града врше Ситничани, под жестоком борбом враћају бункере, и од тог тренутка престаје стриктни распоред јединица за одбрану.
Током 29. септембра комунисти усредсређују скоро сву своју ватрену моћ на простор између бункера код пекаре и Малог Логора, бацивши у борбу своје најбоље јединице на тај одсјек. Под топовском ватром константно су и бункер тик уз зграду старе општине (под прозором старе писарнице) као и бункер у непосредној близини Цркве (између Цркве и Забавишта). На удару су и бункер код Старе болнице као и бункер на западном дијелу града (мјесто се и данас зове Стража), бункери на Златишту, иза барака, итд. У току ноћи 29/30. септембра, четници имају 27 рањених и 32 погинула борца.
У четничком штабу (команда мјеста била је у Медановој кући. У току Битке за Билећу Курешов штаб био је у Ивковића кући. Штаб Граничара у Тркљиној кући, Ситничара у Старој болници) 30. септембра састају се официри и неколико виђенијих четника. Док доносе одлуку да се боре до посљедњег метка, и да у случају пада Билеће наступају линијом Торич – Чепелица – Кравица – Видуша, топовска граната уништава кров зграде, али без људских жртава. До тог тренутка у скоро па разрушеној Билећи комунисти успјеше да освоје тек неколико кућа на сјеверном дијелу града. На Требињском фронту није било значајнијих резултата. Алекса Кисић тражио је од Лукачевића помоћ Билећи која није одобрена, послије чега је дошло до тешких ријечи. Истог дана Баћовић јавља да не долази у помоћ. Без помоћи, недостатка хране и муниције, Билећа бјеше препуштена сама себи.
Грмљавина топова и бацача није попуштала, ратиште је постајало пакао, а ватрени обруч око Билеће блистао се дан и ноћ.
Командант 12. бригаде стиже 1. октобра око 10:00 часова на тридесетак метара од линије фронта и издаје упутства за даље вођење напада, посебно за коришћење топова који су довучени у стрељачки строј ради гађања четничких утврђења.
Ватрени обруч се и даље све више стезао око Билеће, а артиљерија је успјешно разбијала дио по дио утврђења. У ноћи 1/2. октобра 1. батаљон 12. бригаде јуриша на бункере и остала утврђења на сјеверној страни града. Са своје стране, јединице 10. бригаде 2. октобра око 9:00 часова јуришају на четничке бункере у близини џамије. Ипак, четници и овај пут одбијају све нападе.
Свануће 2. октобра обиљежила је жестока киша, језива и тмурна, заглушена непрекидном митраљеском ватром и безбројним топовским гранатама. У сами сумрак истог дана небо се, по први пут од почетка опсаде разведрило, а сјеверац је потпалио пламен и раширио пожаре запаљених зграда и кућа. Уз сталну артиљеријску канонаду и поновљене нападе обје бригаде постајало је очигледно да откуцавају посљедњи тренуци четничке одбране. 
Најжешћа борба 2. октобра водила се од 16 до 20 часова, и у том интервалу ватра је достигла врхунац. У 16:00 часова почела је нова страховита артиљеријска припрема. 
 Четничка одбрана пробијена је поступним рушењем бункера непосредним гађањем топова са фугастим гранатама. Артиљеријска оруђа су се кретала у стрељачком строју и сигурно погађала. Користећи као заклон развалине порушених кућа и бацајући ручне и димне бомбе, комунисти подиђоше десном крилу Граничара. Жестоким јуришима, потпомогнути још жешћом артиљеријом, по једна чета из 4. и 5. батаљона 10. бригаде око 16:30 часова, у понедељак 2. октобра, освојише бункер код пекарнице. 
У борби прса у прса и пакленом вртлогу почеше да падају четнички утврђени положаји. У наставку жестоких борби, уз пролом облака, комунисти око 20:30 часова упадоше у град. Од тог тренутка престаје организована одбрана града, али се појединачне борбе воде до дубоко у ноћ, по бункерима, развалинама и рушевинама, кућама и зградама.
Бункер изнад џамије на десном одсјеку граничара оста у окружењу. Као и бункер између Цркве и Забавишта. Бункер иза Старе болнице. Па на западу, испод Аутобуске станице. Борци пружају грчевити отпор, и под ватром и окриљем ноћи изваче се из окружења. И док Лукачевић шаље Гатачку четничку бригаду и оне Билећке комбиноване батаљоне као помоћ Билећи, стиже глас да је Билећа пала.
Да је мајор Лукачевић трагично везан за Билећу говори и податак да је у ноћи 6. децембра, тик на улазу у Билећки логор, успоставио контакт са Британском артиљеријском батеријом, која га је предала комунистима. Стријељан је у Београду, августа 1945. године, послије првог Стаљинистичког процеса.

„Непристрасан суд судиће нам свима, Гдје богатих нема, а ни сличних нама, Гдје Судија мита још увјек не прима И мјеру за правду интерес не слама!“

Многобројне битке током Другог свјетског рата вођене су за Билећу, са нарочитом жестином од почетка ’43 до октобра ’44 године. Ипак, Битка за Билећу јесени ’44 једна је од најкрвавијих битака између четника и комуниста вођених у Херцеговини.
Уз обимну литературу по овој теми (а већ смо поменули да многа истраживања имају грешке), покушаћемо реално сагледати и објективно описати драматичне догађаје јесени ’44. Ако неко примијети грешке, или буде имао додатне информације, нека се јави да допунимо или измјенимо објаве.
Извор:1. Билећа у НОР и револуцији. ОО СУБНОР, ГРО „Просвјета“ Београд, Београд 1983.2. Бранко Џелетовић, Билећа кроз ратове и догађаје у XX вијеку. СПКД „Просвјета“ Билећа, Билећа 2004.3. Војислав Гњато, Билећка трилогија. СПКД „Просвјета“ Билећа, Добој 2011.4. Данило Комненовић, Мухарем Кресо, 29. Херцеговачка дивизија. „ВИЗ“ Београд, Београд 1979.5. Десета Херцеговачка ударна пролетерска бригада. СУБНОР среза Мостар, Мостар 1962.6. Менсур Сеферовић, Тринаеста Херцеговачка НОУ бригада. Војноиздавачки и новински центар ЈНА Београд, Београд 1998.7. Менсур Сеферовић, Источно и западано од Неретве. „Народна армија“ Београд, Београд 1981.8. Милош Куреш, Записи и сјећања. Београд 1998.9. Милосав Самарџић, Дража и општа историја четничког покрета – једанаести том. Уна прес, Београд 2008.10. Милосав Самарџић, Албум српских четника Генерала Драже Михаиловића. „Погледи“ Крагујевац, Крагујевац 1998.11. Осман Ђикић, Дванаеста Херцеговачка НОУ бригада. Војноиздавачки и новински центар Београд, Београд 1990.12. Петко Звијер и др, Билећки четници. „Погледи“ Крагујевац, Крагујевац 2008.13. Саво Скоко, Крваво коло Херцеговачко. СПКД „Просвјета“ Републике Српске Пале, Београд 2000.14. Радомир Бабић, Праведни страдалници. Београд 2013.15. Равногорска историја, страница фб16. Херцеговина у НОБ. Војноиздавачки завод ЈНА „Војно дјело“ Београд, Београд 1961.17. Казивања учесника догађаја и њихових потомака, припадника из оба покрета.18. Казивања старијих Билећана.Итд..
Информације се могу наћи и у радовима Тепавчевића и Црногорца, Шегрта, Шаренца и Даниловића итд. Фотографије су преузете из наведене литературе, са разних портала, страница, група и сл.

Извор: Bileća Istorija Zanimljivosti Itd