Мирослављево јеванђеље је културно добро од изузетног значаја које је своје мјесто нашло и на листи „Памћења свијета“, а његово очување је од толике важности да смије да буде изложено оку јавности само 10 дана у години.

Први пут након 7 вијекова: Светозар руком преписао Мирослављево јеванђеље

Један човјек одлучио се на животни подвиг и одлучио да први пут послије седам вијекова ручно препише ово свједочанство српске писмености.

Новосадски калиграф и једини признати преписивач средњовековних књига Светозар Пајић Дијак, открио је давне 1998. године у Манастиру Хиландар средњевјековну рукописну баштину српског народа и задивљен том љепотом о којој се мало зна, кренуо у тежак преписивачки подухват на начин старих преписивача.

Како сам каже, љепота приступа писаној ријечи коју је имао среће да упозна, подстакла га је да први, послије 200 година преузме у своје руке непроцјењиво насљеђе старих.

– Када видите да велики Барбароса ставља крст јер не зна да се потпише, а поред тога потпис цара Душана, онда схватите да пред својим очима имате доказ о старини нашег народа – објашњава Светозар Пајић.

Након преписа Четворојеванђеља на патинираној хартији и паргаментним листовима, троструког преписа Законика цара Душана, преписа Откровења Јовановог и Карејког типика Светог Саве, појавила се јака жеља да препише и Мирослављево јеванђеље.

– Проучавајући средњевјековну преписивачку технику, 2004. године прије почетка преписа “Мирослављевог јеванђеља” преписао сам “Откровење Апокалипсис”, или “Откровење Јованово” како се још зове. И као увијек када умјетник, писац, или калиграф, почиње да ствара, искрсну искушења. За почетак преписивања требало је, као једини могућ извор оригиналног текста, набавити фототипско издање “Јеванђеља” и довољну количину пергамента – прича Светозар Пајић са значајне временске дистанце о свом подухвату.

Читав живот као припрема
Живот овог рођеног Новосађанина кретао се уобичајеним трасама какве и не слуте да ће читаву своју животну мисију окренути једном, за њега, најзначајнијем циљу. Професионално се бавио маркетингом до своје 36. године, када се потпуно окреће свијету умјетности.

Након многобројних колективних и самосталних изложби добио је бројна признања и награде, а 2015. године добија награду Удружења ликовних умјетника примјењене умјетности и дизајнера Србије за животно дјело, односно за цјелокупно стваралаштво и допринос развоју умјетности.

Љубав према креативном раду и склоност ка техници од најранијег узраста изражавао је у авио-моделарству, бродо-моделарству, фотографији, дуборезу, вајању, сликању, дизајну, калиграфији.

Стваралачки рад донио му је два различита циклуса у којима је исказао комплексност своје умјетничке личности.

Љубав према родном Новом Саду исказао је сликањем амбијенталних мотива овог, али и других војвођанских градова. Бројне награде донијеле су му успјешан закључак ове умјетничке етапе, те је убрзо открио сву љепоту средњевјековне рукописне баштине српског народа која се налази у књижној ризници манастира Хиландар.

Тако је, задивљен љепотом о којој се мало говори а још мање зна, кренуо у тежак преписивачки подухват на начин старих преписивача (дијака), а да би у потпуности могао изнијети ову племениту вјештину, писао је гушчијим перима, правио боје од природних пигмената и потпуно сам израђивао алат за преписивање, најприближнији оном који су користили наши калиграфи прије хиљаду година.

Седам година спокоја, али и искушења
Прво искушење, како га је новосадски дијак доживио, било је набавити фототипско издање Мирослављевог јеванђеља.

– У свом истраживању дошао сам до податка да око 95 одсто људи никада није видјело цијело Мирослављево јеванђеље. Због очувања оригинално дјело се налази у посебним условима и посјетиоцима Народног музеја се излажу повремено само двије странице. С друге стране, фототипско издање је доступно малом броју људи, јер кошта око 10.000 евра. Те су чињенице формирале циљ да преписом “поклоним” Јеванђеље нашем народу – каже за Блиц Дијак.

Његову одлучност и вољу да сачува од заборава једну од 12 најљепших рукописних књига свијета препознао је владика Јоаникије који му је посудио фототипско издање. Тако креће његов пут. Октобра 2004. године, након дугих припрема у Манастиру Сопоћани, Светозар Пајић започео је животни преписивачки подухват, како га с пуним правом и сам назива.

У келији овог манастира у више наврата до 2006. године посвећује се препису Јеванђеља, да би преписивање 2007. године наставио у Манастиру Кончул.

Од 2008. године у конаку сремског манастира Фенек преписао је 68 страница Мирослављевог јеванђеља на пергаменту.

– За недјељу дана, могао сам да препишем највише четири стране, али послије тога сам данима био потпуно исцрпљен. За овај посао потребни су смиреност, мирна рука и бистар поглед – каже Дијак, чији је надимак у потпуности понио сву тежину задатка који је ставио пред себе.

Већ идуће, 2009. године наставио је преписивање у Манастиру Високи Дечани, а боравећи у Манастиру Зочиште успио је да препише 47 страна (од 68 до 115. стране).

Увиђајући да преписивање Јеванђеља тече веома споро, да је од почетка преписивања протекло шест година, Пајић доноси храбру одлуку да се потпуно повуче у манастир док не препише цијелу књигу.

У јесен 2010. године добио је благослов тадашњег владике Порфирија (садашњег патријарха), пространу келију и манастирски мир, да неометано доврши велико дјело које је са благословом названо “Препис Мирослављевог јеванђеља”.

– Стварање такве врсте умјетности захтијева истински духовни амбијент. Врата манастирска су се сама отварала, а ја сам мјесецима боравио пишући у миру, тишини, уз молитву – каже Дијак.

Од октобра 2010. до 19. маја 2011. године преписује преосталих 245 страна Јеванђеља (од 116. до 360. стране) у манастиру Ковиљ, преписујући 10 до 12 сати дневно пуних седам мјесеци. Монах Галактион, Пајићев духовни учитељ тада Препис назива “Ковиљски препис”.

Препис је руком и срцем Светозара Пајића Дијака завршен у вечерњим сатима на празник преноса моштију Св. Саве Србског, а још мјесец дана је трајало дотјеривање преписа.

Сусрет умјетника и његовог дјела
Завршетком “Ковиљског преписа” дјело је почело да живи независно од свог творца, па се поновни сусрет догодио 2017. године у Манастиру Сопоћани, гдје је књига коришћена на снимању ТВ серије “Рађање краљевине” о династији Немањића.

Коначно, 2022. године, 11 година од рађања идеје, Новосађани су добили прилику да на изложби “Мирослављево јеванђеље – ковиљски препис” упознају дјело свог суграђанина које представља својеврсни продужетак живота оригиналног дјела.

Све странице Јеванђеља биће приказане у двије цјелине током изложбе у Историјском архиву. Први дио ће посјетиоци имати прилике да виде до 8. јануара, а потом ће бити изложен други дио који ће бити доступан до краја изложбе, 15. јануара.

– Желим свом народу да прикажем највриједније културно благо које има Србија, а признаје га и слави цијели свијет, које треба да познајемо и да га са поносом чувамо и предамо потомству – каже Светозар Пајић Дијак.

Повезивање у корице свог животног дјела Дијак ће одложити на неко вријеме. До тог тренутка ковиљски препис најважнијег свједочанства српске писмености живјеће кроз очи својих посматрача, причајући им причу о љубави човјека и божанске мисли кроз писану ријеч.

Извор вијести: Српска инфо