Од 2.000 Бошњака, колико их је прије рата живјело у Општини Билећа, данас у граду живи једино нена Фата Јагањац. Своју кућу напустила је 1993, да би се осам година касније у њу заувијек вратила. Комшије су јој, каже, данас прече него ћерка која живи далеко.

Фата Јагањац, једина Бошњакиња повратница у Билећу: Ђе нема мијешаног свијета, нема ни среће!
-Мени је увијек фино било. Ништа није другачије сада него први дан. Комшије прве су ми увијек ту. Шта год им кажем да ми помогну, да ме одвезу по пензију и гђе год треба, учине ми. Има неко каже не може заједно да живи. Ја, богами, могу са сваким, само ко видим да је на правом путу. А никога нисам сретила да ми није рек’о: Добро јутро. Ниједно дијете неће проћи да ми се не јави. Ове цурице од комшија нађу ме у продавници и питају ме: Хоћеш ли, Фато, да ти понесемо ствари. Моји из Сарајева и иностранства дођу, никад нисмо имали неки проблем, него дођу да их обиђу-прича за „Директ“ нана Фата.

Прије него што је напустила Билећу, Фата је у години и по дана изгубила и сина, и мужа. Син, Абид, погинуо је 1990. у саобраћајној несрећи на Дужима, када се враћао са сезонског рада у Дубровнику, а муж јој је изненада преминуо од инфаркта. Будући да је сина сахранила у Билећи, то је био главни разлог њеног повратка. Њена ћерка са својом породицом живи у Јањи, код Бијељине.

Фатина кућа налази се у близини Цареве џамије, обновљене и свечано отворене 2011. године. Нана једина има њене кључеве. Брине о њој, пали кандиље и отвара њена врата за посјетиоце. А увијек, каже, неко наиђе.

-Избише љетос два младића, није, богами, још био мрак, кад спремио их један комшија одавде. Тражили су да узму кључ, да клањају акшам. Из Зенице су наишли. Кажу кренули на море. Кад су завршили, захвалили су се и кажу: Моја нано, како нас је овај младић упутио код тебе, како је фин. А ја кажем: Па народ је свуђе фин, обични народ. Дођу и билећки муслимани. Доста их сврати и код мене. Ђеца Салка Авдића су ми долазили, посједали су овдје са мном два сата. Кажу рекли су нам отац и мајка да свратимо-прича Фата.

Предратно вријеме у Билећи нени је остало само у лијепим успоменама. Било је више људи и посла, али и задовољства.

-Све је било фино и мирно. Радила сам на Билећанки 20 година. Ми смо се тако фино гледали када смо радили тамо. Све је било заједно. Нико није рек’о: Ено га муслиман, ено га Србин. Ако сам ја знала шта је Хрват, а шта Србин, бог ме господ убио! Све је било као једно. Ето шта памтим. Народ није имао толико, али је презадовољан био, а сад и ако има нешто, све му више треба. По свачему лијепом памтим то вријеме. Раније није толико омладина ишла. Знам кад сам била цура, биле су приредбе на Планој, у Дому, па дође од Дубровника до Мостара омладина. Ко ће ти сад доћ’? Нико. На Планој све срушено, мало је оно обновљено и ако ко дође, нема ништа. Свак’ је скоро продао оно што је имао и нема гдје да дође. Понеко се сахрани у Његановиће, на Плану и у Фатницу. И ето ти – са сјетом прича Фата.

Данас су јој, каже одлучно, најважнији здравље, мир и слобода. И да свако има да живи, а не само она.

-Хвала богу, ја имам. Ефендија ми каже да му се обратим шта год ми треба, без обзира на то што имам своју ћерку и њену породицу. И ова дрва испод куће ми је неки дан доћерао. И ко год наиђе. Овај комшија Раденко оде у Дабар, пет кила паприка донесе, мени ће два дат’. Ја кажем да сам сама, а он каже: Нека си, нек имаш. Никад не купим јаје, ако ми вјерујеш, него све из комшилука ми донесу- прича искрено Фата.

Зато се с правом осјећа добро у својој кући. Истиче да нема проблеме ни са ким, нити их ко са њом има. Обичан свијет, каже, свугдје живи сложно, а политичари су они који циљано међу људима праве подјеле.

-Гдје год питају народ како живи, рећи ће: Ми фино живимо, помажемо једни другима. А политичари су ти који приказују друкчије, који намећу подјеле да они побједе и да њима буде боље, а не народу. Њега су упропастили. Ђе нема мијешаног народа, нема ни среће, ето ти- поручује Фата.

Direkt-portal.com