Ниђе зелено и плаво ко ође, учио ме мој ђед!
„Ђе си горска вило ђедова? Не било урока, све си љепша. Потеци амо, да ми причаш.. како је у свијету, збори ми све редом? Имају ли иђе макадама, рупе и џомбе на путевима? Јесу ли гостопримиви, вуци их не изјели, јесу ли те фино пазили? Је ли тамо народ издијељен, имају ли сиромаштине? Колике су им зграде, има ли иђе краве или шта живо на видику? Да ми Бог каже, они само траве брсте, ђаводнио ако меса икако кушају? Ма цицваре и сира торотана њима треба да виде шта је храна…
Ее још да те питам, ко међу нама, јесу ли тупави мало? Ја док сам момково, кад би неко у иностранство отиш’о, тамо би им најглавнији и најпаметнији био! Па кад би се врнули, по старе дане ‘амо, причали би како је наш народ воома мудрији… „

Испитивао ме ђед након што сам дошла с неке размјене студената, нисам него мјесец дана била. Али ђед није крио узбуђење, и осуо ме питањима да нисам ни знала да одговорим. Не могу од бруке да признам, да је боље знао ђе сам била читајући из књига, него ја што баш бијах.

-„Е де ми кажи још, гледају ли се међу се? Мислим, пазе ли се породично? Нема бона тамо сигурно ко ође да је и комшија најближи, а не род рођени. Има ли? Ја вјерујем умију само један посо да раде, нису овако свестрани ко и ми. Нећу те питати, јер знам да немају љепше ђевојке и развиотке од момчадије ко ми.. Него синко, знаш шта им само завидим? „
Изненадих се, зар има ђеду нешто што би мијењао с другим, па часприје упитах -Шта им завидиш ђеде?
„Па то што их ништа с имања не гони.. а и да гони не знам би ли напуштали земљу своју овако брзо и лако ко ми. Раселисмо се брате. Неће они дати, безбели, маховина да им кућу опколи, трње родну земљу разроди. Тешко да ће крочит у туђину, и да му има боље иђе него код себе. А нама је све, и свуђе боље но ође. Ко да нам је чавка мозак попила па окрећемо главу за свучим осим за својим.. Али ти си мудра моја глава, не дај нанијети да има чистијег ваздуха, и воде, здравије хране, ледина, и стоке. Реци ниђе зелено и плаво ко ође, поносна сам одакле сам, учио ме мој ђед! „

Милица Грубачић