Давор Цицовић: СЛАВА

Нема утабане пртине да свједочи о гостима који су прошли пут домаћинове куће.
Трагови потковица су већ одавно прекривени шарама аутомобилских гума.
Пјесма се све мање чује, тек спорадично из посљедњих „галских села“ традиције одјекне оно “ на здравље ти била момчино“.
Музика са звучника гуши здравицу, а чак и кад се кроз жамор пробије „ову ћемо у име Бога и Свете тројице, српске помоћнице, ђе се помињала ту и помагала“, из очију млађарије избија подсмијех, који као да говори “ ајде не дави матори.“
Фали ми то надигравање ријечима, долибашине досјетке, спокој атмосфере ломљења славског колача…
-Колач смо сломили још јутрос, вели домаћин, да скинемо обавезу, па да сједнемо и ко људи прославимо.
-Попијте, немојте ви на мене гледати, настави даље.
-Слободно наспите и сами.
Ево има свега, их да ово види покојни ђед, био би поносан, заврши уз осмијех задовољства.
И заиста, има свега. Сто се пролама под флашама вискија, јегера, три врсте ликера. Пива и мала и велика. Колача к’о у излогу посластичарнице.
Има свега, а опет нема ништа.
Не знам, нисам ти за сјетовања, рекли би стари, али можда је ипак добро што ђед ово не може виђети.
Можда би поноснији био да славиш са бардаком ракије и главицом купуса, а да те види како смјерно, достојанствено и домаћински служиш.
Да чује молитву, славарицу којом „носиш попову штаку“, да наздрављаш примјерено и бесједиш смирено.
Слава није рођендан, журка, ни матура.
Слава је крсни колач, прекадња и свијећа.
Слава је оно што ти је предао отац.
Она не подлијеже тековинама модерног, него наслијеђеног.
Ако то изгубимо, изгубили смо и себе…

херцеговац.нет


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

НОВО