Ситнице

-Кхм кхххххм, ххххххххмк, пу оца ти јебем у пркно!

-Видоје што то кашљеш, јеси ли иш’о доктору?

-Ама иш’о сам неђеља га смела, вадио налазе, нешто ме слуш’о, ‘ладно оно кад прислони на те, па ме сликав’о на ону справу…

-На рентген?

-Е, то! Па ми вели „Пушиш ли?“ Јок ја докторе, проб’о једном кад сам мали био, видио да умијем па се оканио! Шупам се бола докторе, дао нам покојњи Страјило накве шкије па сам ти ја повратио и огадило ми се. Онда ми вели да је то вирус па ми прописа накве прашке.

Био нејадан чу’ вирус, нешто што оком немереш видит и оно се поткопа и чо’ек кашље и ватру о’ тог добије, веле море се и умријет о’ тог вируса!

-Може Бога ми Видоје, треба се чуват!

-Па како ћу га се чуват? Ево ође сам се и родио и одраст’о и самријећу ође, вука се умијем чуват и вола и међеда, ма вала и вриједна чо’ека, али како ћу се соколе сачуват од вируса, нит’ га чу нит’ га виђе, а он у теби, вршља ли вршља!?

-Треба се добро облачити, пазити на исхрану и слично!

-Ма ја, у праву си! Него сад нешто думам, бола те ситнице и јесу зајебане! Мало кога вук поједе или међет убије, а ено Момчило Јанков, момак ко град, по’рво се с међедом неке године и рукама га усмртио, сто ока у момку и није деб’о, неке године одлучи он да пости, то се риба једе, дао Бог пуна је Неретва, то се накво зеље спрема, то чуда свакојака. Једну ноћ дотрча Даница ође, кука, сва вала јечи од ње, ја истрчах више куће да видим шта је, вели она Момчило се души, ја гори, он поцрвенио ко кавада, немере проговорит, све ми показује у грло. Отвори уста, кад њему кос’ рибља запела за ресину, некако му с два прста то ишчупах, једва дође чо’ек себи, ‘мал’ га рибља кос’ не уби, а међед му ништа мог’о није, еј!

Покојњи поп Неђо остаде без ноге јер му је упало дугме калајно с кошуље у ципелу, није стио чо’ек прекинут службу да истресе ципелу, оно се у ногу задило и запоганило док је службу завршио, дугме кукавче, зера божија, трун, однесе ‘наком чо’еку ногу ко сабља!

Кхм, кххххм…

Него нисам те одавно глед’о, куда си сад, јеси ли се женио?

-Јесам, ево и дијете на путу. У Београду смо, радимо обоје, боримо се…

-Нека слава Богу, млада бременита, куд ће чо’еку виша срећа у дом!? Него окле је млада, чија је, је ли лијепа, је ли колика растом?

-Из Бачке је она, не знаш јој ти фамилију, јес’ мени најљепша мој Видоје, да није не би је ни женио! А није много висока, неђе ко наша Дара ‘нако!

-Ја, толики момак па толишна млада, рекох ли ти ја да те ситнице и дођу чо’еку главе!? Кххххххххххххм, хмк мхххххххк, црко и ја и вирус више на зло му свануло…

Милан Д. Бован/ обложавање.ме/ЂЕДОВА КЊИГА


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

НОВО