Стара моја, кућа је тамна и мрачна без тебе.Тек сад видим колико сам живио у заблуди. Мислио сам да су дјеца најважни дио живота. И јесу били су и свакоме од њих троје сам се и радовао и за њих живио. Трошећи вријеме у њиховом одрастању, школовању и спремности на живот, често сам заборављао на тебе.

Све сам се надао док завршим и обававим што је живот тражио да ћу на крају одморити и сједити са тобом онако рахат. А сада, сједећи сам у овој нашој кући нисам сигуран да сам ишта и завршио, а све је завршено.

Сретан сам јер су нам дјеца сретна, од њих смо направили људе за поноса. Сретан сам јер њихово постојање има смисла али се питам који је смисао мени остао у овом животу без тебе. Не жалим се, дјеца сврате. Донесу све што ми треба. Доведу унуке којима се неизмјерно радујем. Како дођу тако и оду, сви своје зидове имају. А ја у својим, овим хладним и тамним сједим сам.

Знам стара моја, вријеме је пролазно и све прође. Једни одлазе да би други дошли. И то је тај савршени круг живота и постојања у њему. Али баш то вријеме ме преварило. Нисам знао израчунати га. Нисам се надао да ће пролетити и да ћу се сада само сјећати. А сјећам се свега као да је јучер било. Сјећам се стара моја нашег првог загледавања. Сјећам се и вјенчања када смо се једно другом зарекли. Сјећам се и наде и наше снаге и воље да стичемо и постигнемо све ово што јесмо. Свега се сјећам стара моја.

Сјећам се и свог умора који си са осмијехом дочекивала. Сјећам се и проблема у којима си увијек све смиривала. Сјећам се и бриге за коју си увијек проналазила ријечи и увијек била на мојој страни оправдавајући све што нас је сналазило. Увијек си изговарала те реченице које ми и сада оџвањају: “Нека стари, све буде и прође. Преспавај, јутро је паметније. Ријешиће се све док се слегне. Нека смо живи и здрави а све ће своје мјесто наћи.“

Баш тако стара моја, све је било и прошло. Све се некако и ријешило. Преспавао сам ал ово јутро ништа паметно ми није донијело. Жив сам, ал без свога мјеста а мјесто ми је било крај тебе.

Жао ми је што сам се пустио том вртлогу живота да ме узме. Што нисам нашао више времена за нас. Што сам мислио да ћу стићи али нисам. Закаснио сам и сад сам сам. Требао сам те на исти начин као и ти мене. Волио сам те прећутно, без изговорених ријечи, онако у себи. Знам опростила би ми и то, јер си увијек опраштала све али овај пут ја сам себи опростити не могу.

Потрошило се вријеме и ништа ме није сачекало. Толико тога сам ти остао дужан. Ова кућа је тамна и мрачна без тебе, стара моја.

Преузето са портала Бука