У Љељенчи код Бијељине, живи шестогодишња Биљана, коју је мајка оставила када је имала само 8 мјесеци. Од тада је сам одгаја отац, који је, међутим, сада тешко болестан, и скоро потпуно онемогућен да ради и води рачуна о дјевојчици која је тек кренула у школу.

Док је могао радити, 48-годишњи Славко Крбањевић, каже никаквог се посла није плашио. Радећи једно вријеме у Њемачкој успио је средити једну просторију за нормалан живот.

У међувремену се оженио и добио кћеркицу Биљану. Обзиром да је махом радио тешке физичке послове, дошло је до тешког оштећење кичме, те је сада скоро неспособан за рад, једва се и креће. Супруга га напушта, оставља тада 8-мјесечну бебу, да се више никада не би ни јавила, иако живи у истом селу.

“Нас двоје тада остајемо сами, од тада ја о њој сам бринем. Настојим да јој омогућим колико могу, да је васпитам, да буде добро дијете. Идемо редовно и у цркву. Супруга од када је отишла, више се никада није вратила, нити јавила. Не виђа је, не шаље поруке ни за рођендан, крстио сам је, није ни тада дошла да је види. Једноставно, не интересује је…”, каже Славко.

Услови у којима живе су тешки, у кући нема ни купатила. У јединој просторији која је функционална спава ђевојчица, отац, да би јој ослободио простор спава у адаптираној просторији поред, која није изолована, у питању је некадашњи ходник. Славко каже да рупе зачепи стиропором, да мање дува споља, а за вријеме хладнијих дана, спава на спужви поред Биљаниног кревета.

“Ја бих подигао и кредит да могу, али нисам запослен застално. Радим у комуналном предузећу ево 7 мјесеци, али од тога сам већ 4 на боловању. Директор ми излази у сусрет, Мирослав Кулић, па ми продужи. Лежао сам 14 дана у болници у Бањалуци, нисам имао чиме да платим, остали ми папири тамо, не могу да их подигнем, немам пара да одем. Са то нешто око 400 марака што примим, покријем трошкове, купим њој шта треба, купим да једе. Њој више, а мени шта остане”, прича човјек притиснут тешком муком.

Везаност кћерке и оца је очигледна. Славко има старатељство над њом, а ни то није ишло лако, јер се мајка није одазивала на позиве радника Центра за социјални рад, који су напослијетку отишли код ње.

“Тамо су напали те раднике, питали их шта хоћете, на шта су је замолили да им дозволе да јој објасне због чега су је звали. Када су јој рекли, казали су им, што стоји и у документацији Центра за социјални рад – Ми смо мислили да он (Славко) хоће да нам утрпа дијете…”, каже овај самохрани отац.

Биљана нам показује цртеж из вртића, на коме је каже њена породица, заједно са мамом. Каже зна је – са слике коју јој је бака показала.

“Ја је испратим и сачекам сваки дан из школе, она ми је највећа и једина радост. Идемо у шуму често, тамо воли да иде, беремо цвијеће на прољеће, она мени набере букет цвијећа и донесе”, каже Славко.

У разговор се укључује и мала Биљана која потврђује, и вели – Наберем тати цвијеће, јер је он набољи тата!

Осим пар добрих комшија и градоначелника Бијељине, за кога каже да му је помогао да замијени врата и прозор, Славко нема друге помоћи.

“Најрадоснији бих био када би могао ову просторију да средим, да облијепим мало стиропором, да мало кухиње неке опремимо, да имам топлу воду, гријем сада воду на шпорету.”

Оно што је мала Биљана сво вријеме покушавала да надокнади, а што јој очигледно највише недостаје је мајчин загрљај… Што је ненадокнадиво. Оно остало што ми можемо да учинимо, а да јој дјетињство буде љепше, јесте да јој омогућимо да има нормалне услове за одрастање и школовање…

ж.р. 5520002020964702 , Адико банка

Број телефона, Славко Крбањевић 066/256-448

БН