„Мајо дај нама ово исто и однеси научнику пиву!“


Амбијент заспао још у седамдесетим одише утопијском једнакошћу, како ентеријера, тако и присутних гостију.
Столњаци карирани, нагрижени траговима вишегодишњег коришћења, зид пожутио од дуванског дима, на њему гусле, икона Светог Ђорђа и календар, покидан до новембра 2006-те.
На календару Радован, нехајно разбарушене косе и погледа упртог у даљину.
Невољко се дижући са расклимане барске столице, Маја, конобарица, откри дио шанка украшен ножем урезаним графитом „Макар прод’о и кућу и вола, жениће те једном Мајо лола“.
Научник сам ја. Титулу ми је омогућила књига јефтине белетристике, купљена на старој аутобуској у Фочи, коју читам за столом, позиционираним уз сами зид. Старији, струковни колега, Миле Планинчић ме је на првом часу научио- Давор, леђа се у кафани не окрећу никада и никоме.
Жамор свакодневнце, у простору резервисаном само за домаћи живаљ, замро је у моменту када сам шкрипом врата најавио свој улазак.
Мјеркају ме веома упадљиво, процијењују, претпостављајући свако у својим мислима, ко сам и зашто сам ту.
Пива је тест. Од успјеха на истом зависи и правац у ком ће кренути моја егзистенција у објекту.
Нисам расположен за алкохол, но, одбијање или не дај боже наручивање сока би се сматрало неопростивом увредом.

Шта ћете попити од Гише, цвркутаво ће Маја, откривајући кроз осмијех трагове некадашње љепоте, испод линија исписаних тешким животом.
Све утихну, чак и ос у прозору стаде на фирангу како би чуо одговор.
-Коју ракију имате, домаћу, нагласих.
-Има шљива, јабука печатлија и лоза Петкова, спремно рефериса показујући руком у правцу људескаре огрнуте кожуном, смјештене за столом уз врата.
-Е лозу ћу, Петкову, изговорих гласно и потражих му поглед.
-Није комовица, лоза је, тихо, као да се правда, изговори Петко.
Неко се накашља и сви праснуше у смијех.
Док лијевом руком придржавам искривњену, лимену тацну да не бих просуо уз ракију наручену каву, десном подижем чашу, насуту до самог врха и окрећем је у правцу Гише.
-Здрави сте браћо, започех импровизовану славску здравицу…
Радост озари кафану и из свих присутних грла се зачу – Здрав био и добро нам дош’о соколе!
Положио, десетком. Неповјерење према мени потпуно нестаде и постадох пуноправни члан дружине, те као такав узех учешће у расправи о рату, Путину, Косову и осталим горућим темама.
Сат показује да је вријеме да кренем.
-Могу ли да платим и донесите господи још једно пиће, прекинух Мају у одговарању на поруке.
-Не, не! Све је плаћено, недвосмислено ће Гиша, несумњиви ауторитет кафане.
-Ако те пут поново нанесе и нешто ти затреба, сврати овдје и позови се на мене, испратише ме ријечи кафанске бесе.
Мучен и поносан је тај љути херцеговачки камен, размишљам настављајући пут.
Трало је све што је могло тог горштака, узимало му и земљу и кућу и здравље и срећу, па на крају и живот, једино душу…
Њу не може нико, тежак је то терет, претежак, скоро к’о патња…

Давор Цицовић


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

НОВО