Магла изнад хладне и прилично мутне Дрине се невољно и лагано разилазила. Врх Немића, планине смјештене на другој страни обале, умивен јутарњим сунчевим зрацима стидљиво је посматрао овај призор. Склад и мир идиличног зимског јутра нарушавала је једино шкрипање мразом залеђене траве под ногама Славке Матић. За њу је овако рано јутрење била уобичајена навика али и обавеза. Док је цијели Бјеловац спавао спокојним сном она би нахранила стоку, одложила ватру и умјесила хљеб који би њена кћерка Гордана неколико сати касније испекла. Понављала је Славка годинама овај ритуал, увијек весела и са пјесмом на уснама. Овог јутра чудан неспокој и језа су обузимали њено тијело, али је то ова храбра и вриједна жена стресала са себе, приписијући све необично хладном времену и ружном сну претходне ноћи. Стрепња која се увукла у људе ових ратних дана промјенила је много тога, највише саме људе. Поред свих обавеза које је имала у домаћинству, Славка је неколико претходних ратних мјесеци морала бринути и о војницима у свом селу. Била је куварица у мензи смјештеној у школи тог села. Спремивши на брзину доручак за војнике, помогла је Јовану, младом комшији тек стасалом за војску, да заједно натоваре тешке мањерке на стару рагу. Испраћајући Јована, брижним гласом му је свако јутро говорила:
„Чувај се, сине! Отвори десеторо очију горе близу шуме.“
Бринула је за њега, скоро као и његова мајка коју су муслимани из Залужја убили у засједи код ‘стјене’ док се враћала кући из Братунца. Бришући мокре руке о хаљину, крену да закључа врата од кухиње али се предомисли и уђе унутра.

Ма скуваћу овдје кафу за Радивоја па ћу понијети кући – помисли у себи. Док је чекала да вода проври, обузета благом и умилном топлотом која се ширила по просторији, несвјесно утону у сан.

Диван љетни дан красили су сватови испред њене куће док се она приближавала капији преко које је био разапет окићени вијенац најљепшег пољског цвијећа чији се мирис ширио свуда наоколо. Испред улазних врата стајала је њена кћерка Снежана у бијелој вјенчаници, најљепшој коју је икада видјела. Срећна као свака мајка, рашири руке и крену ка кћерци али је пуцањ заустави. Окрену се и на капији угледа младожењу Јована, обученог у народну ношњу, како покушава из танџаре погодити јабуку високо подигнуту на штап привезан за капију. Један, други, трећи пуцањ а онда непрекидни рафал пробуди Славку. Устаде са столице и крену ка вратима. Рафали који су и даље непрекидно одјекивали уносили су додатну збуњеност у њу.

Шта је ово? Зар још сањам? – помисли она.
Рафал изнад њене главе просу јој малтер са зида по лицу и тијелу, отријезнивши је из бунила у истом трену.
Напад! – изговори наглас.
Устукну корак-два назад, а онда се сјети да је у кући оставила мужа и двије кћерке. Претрча преко улице и каналом крену ка својој кући док су меци фијаукали на све стране а вриска из околних кућа и њива постајала је све језивија. Мјешали су се повици „Ћетници, све ћемо вас поклати! Предајте се! Хватај живе!“ са вриском и јаукањем дјеце и мајки који су се дозивали. Пакао око ње постајао је све гори. На пола пута, заустави је комшија Горан не дозвољавајући јој да иде даље.

Доле су муслимани. Тамо нема нико наш. Побјегли су ка Дрини и Србији. И твоји су доле отишли. Бјежи доле! – рече он Славки и погурен настави трчати према школи држећи у руци паповку.
На трен јој се озари лице.

Добро је – помисли – успјели су побјећи. Окрену се и кроз њиву поче трчати ка Дрини. Некако је стигла до обале, неокрзнута силним куршумима који су фијукали око ње на све стране орући залеђену земљу и натапајући је невином сељачком крвљу.
Ускочи у чамац, развеза уже којим је био привезан за тополу и отисну се низ Дрину. Пловила је згурена и непомична неколико стотина метара низводно, а онда рукама поче веслати ка Србији. На другој страни је дочекаше комшије из Врхпоља који су беспомоћно посматрали страшне злочине и слушали језиве вапаје за помоћ од којих се ледила крв у жилама. Неко од њих је поведе ка магистрали на коју су већ почела пристизати возила хитне помоћи из Љубовије. Славка за то није марила много. Ходала је улицом и дозивала своје кћерке Снежану и Гордану и мужа Радивоја у нади да ће јој се одазвати, да су живи, да можда и они њу траже… Нико се Славки тај дан није одазвао.
Кћерке Гордану и Снежану су српски војници пронашли након пар дана на кућном прагу. Кренуле су да помогну рањеном оцу у дворишту гдје су се муслимански злочинци иживљавали над немоћним човјеком. Нашли су их заједно на степеништу улазних врата како непомично леже окренуте једна према другој као да и тако мртве покушавају једна другу заштитити. Судбина, или шта већ, хтјела је да Славка преживи масакр тог дана.
Након три године рат је стао. Попаљено и разрушено село се полако обнављало. Живот је наставио тећи својим током. Никад прежаљене Бјеловчане њихови потомци су оживљавали кроз имена дјеце која су се рађала сваке нове године. Јауке, бол и сузе вријеме је лијечило на свој начин. Радост, срећа смијех и пјесма поново су уселили у душе и срца ових добрих и намучених људи.
Тако ће бити и овог дана. Милан, син Јованов данас се жени.
Овог јутра, Славка је устала рано као и увијек. Додуше, пар сати превртања по кревету се не може назвати сном. Стоку више не држи. Стара је и сама те о себи једва брине, камоли још да мучи јадне животиње. Доста јој је њене муке. Хљеб тек понекад замјеси, али и то све ријеђе. Све је то за њу болно подсјећање које би радо заборавила да може, али како? Ђе би јој душа, грешној?! Изашла је напоље и кренула стазом ка Дрини. Јутарња роса овај пут није шкрипутала као ономад мраз под њеним ногама. У руци је држала мали ашов.
Ноћас, након много година уснила је своју Снежану. Стајала је на кућном прагу, на мјесту гдје су је нашли заједно са сестром, али овај пут није била у вјенчаници, већ у дугачкој црвеној хаљини која је лепршала на благом повјетарцу.

Мајко, немој да тугујеш. Ми смо овдје сви заједно и чекамо те. Али те молим, престани плакати за нама. Муче нас твоје сузе, мајко. Него, данас отиђи до нашег старог амбара. Испод прозора, у малој кутији, све ове године чекам да нађеш оно што сам ти оставила. И поздрави ми Јову, мајко – говорила је Снежана мајци.
Тај сан је био тако жив да Славки није дао мира ни спокоја. Стари амбар је одавно порушен и на његовом мјесту већ годинама расте трава, али је Славка тачно знала гдје је био и гдје се налазио прозор на њему. Тек што је заровила неколика пута ашовом, туп ударац је пренерази. Клекну на кољена, разгрну рукама земљу и извади добро познату металну кутијицу коју је купила својој Снежани код џиџара испред Братуначке цркве за Макивије. Дрхтавим рукама скину поклопац и угледа унутра неколико старих фотографија својих кћерки, а на једној међу њима Снежану са Јовом загрљене. Све ове године, чувала је своју дјецу само у сјећањима која су лагано блиједила и као јутарња дринска магла скривале успомене на њих стварајући тако још већу бол. Плакала је и непрекидно љубила слике. Након много година као да је поново са својом дјецом. Као да су ту поред ње. Напокон, сазнала је да се њена Снежана загледала у Јову…и Јово у њу.
Сједила је дуго поред Дрине са својим кћеркама тог дана. Имала је много тога да им каже. Причала је Славка, не дозвољавајући њима ни ријеч…
Тек, након ко зна колико сати, као да се прену из сна, устаде и крену својој кући.
Како се приближавала, музика и сирене аутомобила постајале су све бучније. Сјети се да је данас Миланова свадба. Брзо уђе у кућу, распреми са себе прљаво блатњаво одијело, обуче бијелу кошуљу и тамно плаву сукњу, очешља се, чак и прсну на себе парфем који је добила од својих сестрића и крену код Јована да заједно дочекају сватове његовог сина.
У Бјеловцу, а и цијелом Братунцу, Славку су сви познавали. Знали су за њену трагедију и због тога су сви показивали изузетно поштовање и љубав према тој жени. Тако је било и на овој свадби. Сам њен долазак за домаћине је била велика част и сви су се са њом поздравили као да је најважнији гост на цијелом овом весељу.
Весела сватовска колона полако је пристизала испред Јованове куће.
Из најокићенијег аутомобила на челу колоне изађе Миланова невјеста, прелијепа дјевојка са дугом црном косом која је благо падала преко рамена и бујних груди. Сви сватови, чак и они најзаједљивији који свакоме нађу ману, посматрали су ову љепотицу широм отворених очију.
Само је Славка стајала скамењена и блиједа као крпа.

Шта је ово данас? Шта се дешава? Ко се ово игра са мном? – пролазиле су јој као муње мисли кроз главу. Оно што је Славку пренеразлио није била љепота ове дјевојке, већ њена вјенчаница. Иста она вјенчаница коју је уснила прије скоро тридесет година на својој Снежани.
Из тог магновења прену је, као удар грома, пуцањ. Милан је из првог покушаја погодио јабуку.
Умјесто рафала прије тридесетак година, данас се селом разлијегала пјесма.
Овог дана, иако ни самим мјештанима није било јасно зашто и због чега се Славка након толико година весели, живот је наставио да тече тамо гдје је стао прије двадесет и неку годину. Трајало је весеље до касних вечерњих сати и Славка је то све пропратила необичном радошћу.
Када је у неком тренутку устала да крене кући, домаћин Јован приђе Славки, загрли је и пољуби као што дијете пољуби своју мајку. Придржавајући је испод руке, крену заједно са њом низ друм да је испрати до куће. Захваљивао се Јован Славки на свему за протекле године. Причао је непрекидно, причао, причао… Наједном, Славка застаде, окрену се ка Јовану, из мале торбице извади и пружи му фотографију стару скоро три деценије. Јован, гледајући под благом свјетлошћу уличне свјетиљке у парче пожутјелог папира, заусти да нешто каже, застаде, обори главу и заплака…

`Ајде сине, не плачи…није томе вакат. Доста смо плакали.

Тетка Славка, одакле вам ова слика?
Славка слегну раменима, помази га својим старачким рукама по образима истовремено му бришући сузе, заусти и она нешто рећи али застаде, уздахну, окрену се и оде…
Шта да му каже?
„Послала ти Снежана.“

P.S.
Овај текст је тужно подсјећање на злочин у селу Бјеловац код Братунца када су муслимани из заштићене зоне УН у Сребреници, 14. децембра 1992. године убили 109 мјештана тог села. Међу жртвама Насерових кољача, биле су и сестре Снежана и Гордана Матић. За њихово убиство нико никада није одговарао, као ни за убиства 3267 Срба у Подрињу које су сребренички муслимани од 1992. до 1995. године убили на најмонструознији начин.
Остало је само болно свједочење мајке Славке и осталих српских мајки као једина успомена свима нама на ову трагедију и наше најмилије.
Овај текст сам написао и објавио са благословом мајке Славке Матић.
Хвала јој због тога!

Ацо Ћирковић