„Ако Косово није наше, зашто од нас траже да им га дамо? Ако је њихово, зашто нам га отимају? А ако већ могу да га отму, зашто се толико устручавају?“
Да бих дао одговор на цитат великог српског пјесника Матије Бећковића, послужићу се дијалогом из култног филма Здравка Шотре „Бој на Косову“.
-Кажи ми Лазаре, ко је за бојиште изабрао Косово, ти или Мурат?
-Ни Мурат, ни ја. Косово се само изабрало.
-А, види ли се Косово одавде?
-Не види, али се зна гдје је.
Видиш ли оно сијање на небу?
-Видим.
-Е, Косово је тачно испод тог сијања…
Погрешно креирана парадигма о Косову и Метохији као парчету земље, у потпуности је упростила комплексност историјског контекста и материјалног и нематеријалног културног наслијеђа, јужне српске покрајине.
Никада нисам био на Косову.
Овоземаљским чулима нисам видио ни осјетио „Пећку патријаршију“, „Дечане“, „Богородицу Љевишку“.
Али сијање видим.
Е, то сијање.
То је Косово.
И како да ти узму нешто што и није земља, него небо?
Ко може да ти отме Божур обојен крвљу Лазара и Милоша, Тибора и Мирослава, Газиместан и Кошаре, јаук “ Косовке дјевојке“ и мошти покопане у Лабу и Ситници?
Колијевку и гроб, сузу мајке у црнини и сироче без оца?
Вијечност видовданских звона и причешће кнежеве вечере?
Може ли се продати и предати душа, темељ, мајчина утроба?
Не може и неће моћи све док је жив и један једини Србин.
Могу окупаторске стопе газити Косово поље, могу се Приштином вијорити Албански барјаци, могу скрнавити цркве и манастире, можда догодине и не будемо у Призрену, али све док се то не догоди, не брините, Призрен је у нама!