Од почетака српске историје, Солун је увек ту, некако на њеном рубу, но током Првог светског рата уписује се и у њено најдубље језгро. Придјев „солунски“ лијепи се на именице фронт и процес, а ријеч „Солунац“ не означава само становника овог града. Октобарско је јутро и из свог хотела у луци крећем према Зејтинлику. Према Гугл мапама то је пјешице удаљено мало више од четири километра; не би требало да ходам до тамо дуже од четрдесетак минута…

Не треба бити професионални етимолог да се из имена Зејтинлика наслуте уље и маслине, да се они који су у читанкама имали ону фамозну „Кашику“ Антонија Исаковића присјете „зејтињаве мрље“. Имају на Зејтинлику своје парцеле Енглези, Французи, Италијани, Руси и Срби, и све су и сличне међусобно и различите. Има цио Зејтинлик некакву лијепу и свијетлу ауру, без обзира на то што је гробље, личи мало по томе на београдско Партизанско гробље, таква су ваљда гробља војски које су гинуле за слободу знајући за шта гину.

Треба ми до горе ипак и сат времена. Не идем најкраћом рутом, завлачим се у споредне уличице, пролазим поред школа, поред аутомеханичарских радњи, жене шире веш по балконима. Онда избијам на ту широку цесту која води директно према гробљу, иде узбрдо и има тај непогрешиво балкански вајб. Онда некако изненада дође путоказ за споредну цесту која води на „Савезничко војно гробље“. Ја, међутим, настављам право и ту, на главној цести, угледам гломазну жељезну капију Српског војничког гробља. Отварам капију и видим капелу, костурницу и непрегледан низ сивкастих крстова. Прошао сам после и осталим парцелама. Французи такође имају унифициране крстове, само што на некима стоји слово „С“ (ознака за Сенегалце), на некима полумесец (за муслимане), а на некима Давидова звезда (Јевреји). Енглези имају стеле, често с грбовима регименти и понеким библијским цитатом. Једном Французу на гробу пише „Гаврил Хелез“, па се сетиш и Гавроша и Гаврила.

Али, наравно, највише времена проводим на српском гробљу. Скоро сваки крст је мали роман. „Редов Ото Прохаска, 4. пук, Праг“; па „Василије Т. Гавриловић из Сарајева“ (презива се Гавриловић); па „редов-добровољац Ðуро Правица, Босна“, па „редов Сима Мраовић“ као загребачки песник, Константин Богобојазни, само је Сима, а не Симо; па „потпоручник Здравко Хорачек, Чешка“, па „Трипо Мустур, добровољац, Бока Которска“, па… У неком тренутку поглед почне само да клизи по именима и презименима. Знаш да иза сваког стоји јединствено и непоновљиво људско биће, али пуно је гробова, а и имагинација и емпатија имају своје границе, па ти треба нешто да докине „аутоматизам перцепције“. И онда угледам крст на коме стоји овако: „Редов Мустафа Ибраимовић, Курешница, 1007.“ И стојим тако пред крстом, стојим и гледам, а мисли се обрћу као спирала у Хичкоковој „Вртоглавици“. Писмо је, наравно, ћирилица и у презимену рахметли Мустафе, онако како га је он изговарао, недостаје наравно слово „Х“, оно које се ћирилицом пише као „X“. А неиспричана прича о Мустафи Ибраимовићу је као неки метафизички „X“, нека велика и важна непозната у једначини српске историје. Синан Гуџевић је убједљиво и сугестивно писао о „улози гласа ‘х’ у раздвајању наших народа“ и већ видим гомилу „стручњака опште праксе“ којима је ту недостајаће „х“ важније од целе ове приче. А у презимену овог нашег Мустафе, било или не било у њему гласа „х“, јесте праотац народа и заједнички пророк Јевреја, хришћана и муслимана: Абрахам/Аврам/Ибрахим, исти онај из презимена психоаналитичара Карла, гувернера Народне банке Драгослава и фудбалера Златана.

БРОЈ 1007: Гледам у Мустафин гроб и мислим како ваљда нико ко долази на Зејтинлик не долази ту због њега. Вјерска, политичка и интелектуална елита данашњих Бошњака, балканских муслимана српскохрватског језика поноси се својим прецима који су се борили у редовима аустроугарске војске, у босанским региментама аустроугарске војске проналази мјесто за понос и хвалисање, на аустријским војничким гробљима сваке године организује церемоније. За Мустафу и остале не тако малобројне муслимане у српској војсци их није брига. С друге стране, из перспективе данашње српске елите појам српства је изједначен са православљем, па ни ту нема места за Мустафу. Није, да се разумемо, Мустафа једини муслиман сахрањен на Српском војничком гробљу, далеко од тога, али с тим именом и тим презименом, пак чак и тим бројем, том хиљаду седмицом која призива и „Хиљаду и једну ноћ“, и свети број седам, и ко зна шта још, изгледа скоро претерано симболички снажно да би био стваран. Па још у том Солуну, где се родио један други Мустафа, ваљда и најважнији муслимански државник двадесетог века, Мустафа који се никад није вратио у свој завичај, док овај Мустафа у том истом Солуну славно почива заувек. Бескрајне су асоцијације које ми призива гроб Мустафе Ибраимовића, али ко не схвата на прву шта је све у тај гроб стало барем на нивоу осјећања, таквом је бадава објашњавати до сутра. Уосталом, овим истим Солуном се мотао и Мустафа Голубић, па је можда успут и срео свог имењака. „Е мој Мустафа“, мислим, сјећајући се колико сам пута ријеч „Мустафа“ чуо као погрдни синоним за сваког муслимана, као што су нацисти уз име сваког Јеврејина стављали додатак „Израел“. Колико сам пута на разним границама, док ми гледају у пасош, помишљао на оно што је написао Црњански, оно како нас је Принцип учинио „сумњивим свим полицијама“, свестан зашто ме загледају сумњичавије него неке друге.

ПРИЧА: Не постоји ништа што није испричано. Питам се колико би српска историја била друкчија да је испричана прича о Мустафи Ибраимовићу и да је инкорпорирана у ту историју. Исто, међутим, важи и за историју балканских муслимана српскохрватског језика. Вертикала који би се темељила на Мустафи Ибраимовићу и Мустафи Голубићу, на Мухамеду Мехмедбашићу и Мехмеду Селимовићу не би морала да води ка Сребреници, на начин како се данас покушава успоставити фаталистичка нарација о десет геноцида који нужно и неизбежно завршавају у јулу месецу 1995. године. Све је много комплексније и компликованије него што то данас представљају протоколи твитерских мудраца. Дуго већ стојим загледан у гроб. Требало би да пођем, али не могу тек тако. Треба да се поздравим с Мустафом, а постоји само један начин да се поздравимо. Муслимани својим ближњима на гробљу проуче Фатиху, односно подигну шаке до висине лица, загледају се у унутрашњу страну дланова и изговоре прву суру из Корана, призивајући Аллаха, милостивог, самилосног. Нисам неки вјерник, али сумњам да је Мустафи на гроб долазио неки бољи. Уосталом, фундаменталисти су свакако против одлажења на гробља, за њих је то тек „хришћанска инфилтрација“. Мустафа до Кијаметског дана свакако лежи са својим саборцима хришћанима, а и његова душа заслужује да је се неко сјети. Није Мустафа само најусамљенији, него је и најзаборављенији човек на свету.

Одлазећи, периферним видом опазим како на самом рубу Мустафиног гроба расте жути пољски цветић. Мазоверова књига завршава се фразом: „Тамо где је Бог, тамо је све.“ Бог није заборавио Мустафу Ибраимовића. Добри Алах никог не заборавља.

Пише: Мухарем Баздуљ