Херцеговац

Дочекује нас домаћин. Он је високог раста, жилав и јак, као дрвосјеча или зидар. Његова црна, коврџава глава је мало погнута са упорним, непоколебљивим, мало оштрим погледом. Он је простодушно љубазан и непосредан. Упознаје нас са раније придошлим гостом, његовим босанским пријатељем. Убрзо затим је дошла и његова жена. Ми, становници великих градова, скоро уопште не срећемо индивидуалну љепоту, индивидуалну љупкост женских лица и, допустите ми, давно смо се одвикли од такве радости. Исте кратке сукње, исте кратке косе, исти шеширићи, потпуно сакривено чело и вани истурени исти дуги и једнако плавичасти носеви, исти кармини, вампирске усне једнако нашминкане, савршено изглађена драга разноликост пре тако љупких кривина, окука, њежних углова – осмијеха, све то чини жене налик једна на другу, од петнаестогодишње дјевојчице до педесетогодишње госпође, не рачунајући то да су још издалека, посебно од позади, постале налик на младиће сабијених груди и сабијених бедара… Сад ће, мислим, бити јасно зашто сам с радошћу и уздахом звиркао (читаоче, опрости ми на старој ријечи; али други глагол нисам нашао), звиркао на љупко лице домаћице, тако самосвојно, тако свијеже одишући добротом, здрављем и скромном веселошћу. И морам рећи да није ријеткост срести сличне жене у Југославији, и свака од њих је на свој начин добра. Размислите: зар то није права култура?

На сто су у великим посудама поставили кукурузну кашу и кајмак (врста творога, специјално направљеног, једу га и код нас на Дону, и на Кубану и на Кавказу) – јела веома укусна и хранљива. Ја увек једем мало, а тај дан сам успео да доручкујем, и зато сам, само из пристојности, загребао виљушком по посуди. Али зато сам се са истинским задовољством радовао што је поред мене сјео да једе домаћин. Тако ревносно, без журбе, много и са укусом једу само људи који устају у цик зоре, притснути тешким физичким радом, неухрањени, ненавикнути да оштрим сосевима ублажују апетит, већ да свакодневно, око поднева, утољују веселу, нестрпљиву глад, на крају, људи који су навикли да цијене и уважавају сопствени хљеб зарађен ознојеног лица. Тако су, давно сам то видео, јеле дружине столара, тесара, зидара, рибара или пријатељска, многољудна, крепка породица богатог патријахалног мушкарца, у тим ријетким кутовима, гдје је у пређашње време сељак био не кмет, већ господар.

„Ево и нашег националног, херцеговачког јела“, рекао је домаћин, учтиво спустивши кашику, „тако код нас вечерају и богати и сиромашни. Узгред, међу једнима и другима нема скоро никакве разлике. Сва је наша земља сиромашна. За нас кажу, да у Херцеговини има само људи и камења. И истина, наш градитељски камен иде пругама и плива рикекама, каналима, морем у све јужноевропске државе.“
„Камење хладно, а људи топли“, рекох упитно.
Домаћин брзо погледа на мене за тренутак заблисталим црним очима.
„А људи су страсни“, исправио је гордо. „Нигдје људи не воле тако страсно своју отаџбину као у планинској, суровој и оскудној Херцеговини. Код нас је сви за једног, један за све. Ако ли неким поводом (искључујући, наравно, корист) убијем човека и ако о томе зна сва Херцеговина, ниједан човек неће издати, ни у сну прозборити, нити одати ни под мучењем, нити под претњом смрћу.“

Осјетио сам да причам са правим ватреним пјесником своје сурове земље, и мислио сам:
„Домаћин је у праву. Вјероватно је заиста љубав према свом племену, оданост њему обрнуто пропороционална величини његове територије и бројности становништва. Сјетимо се Финске, кавкаских аула, сјеверноамеричких црвенокожаца, Вандеје, спора Великог Новгорода са московским царевима, неугасиве ревности вјере старообредаца, херојства малене Фландрије…“
„Ето знам“, наставио је домаћин, „да обожавате пјесме Западних Словена вашег великог Пушкина. И сам кажем да су те пјесме прекрасне. Али таквих пјесама има на стотине и хиљаде у легендарној витешкој Херцеговини. Дођите код нас у прољеће. Бићете омиљени гост у свакој кући. Има да се сити наслушате прелепих предања и старих, хиљадугодишњих пјесама…“

Одломак из приче „Херцеговац“ руског писца Александра Капурина


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

НОВО