И да, прекађивала је на ‘љеб.

-Овај пут ћу ти прекадити, али да знаш ово ти је накарадно, изговара „божји слуга“ док штедљиво посипа капи вина на четврт ‘љеба, прекадњу за крсну славу.

-Слушај попе (могућност да га ословим са оче је сад изгубила сваки смисао) да нисмо овдје гдје јесмо показао бих ти шта је накарадно, изговорих и прогутах бујицу псовки која би у неким другим околностима била просута у правцу ове људске аномалије.

Прекађивање на ‘љеб је постало неприхватљиво након рата, када су се са поплавом нових вјерника почела упражњавати правила.
Другачије и није могло, јер они нису имали насљеђе, традицију и обичаје, ђед им је у аманет оставио петокраку, звијезду коју данас гасе, због тога што није више актуелна.

Сад ми је јасно наставниче, уз широки осмјех и стисак руке ми негдје на потезу Сарајево – Београд прије петнаестак дана рече Боки, некада дјечак, сада већ човјек.
-Шта Боки, упитах збуњено, копајући сјећања по глави.
-Ономад, настави он, сам Вас питао ко су комунисти, одговорили сте ми са:
-„Нека те тата у недељу одведе на литургију, стани и гледај, препознаћеш их, ако не данас, једног дана ће ти сигурно бити јасно.“

Да се разумијемо, није ово критика комунизма, свако има слободу и право да вјерује у идеју, идеал, мисао. Свако има право да се мијења усљед нових сазнања.
Није ријеткост да атеисти постану вјерници или вјерници атеисти, агностици…
Посве легитимно, под једним условом, ако је промјена став сопствене перцепције, а не производ тренутне друштвене одлуке, као што је то случај данас.
Нема ту љубави, вјере, осјећаја, постоји само култ прилагођавања тренду.
Исти ови који се данас згражавају када им кажеш да постиш само велики петак и бадњи дан, а они тобож’ све посте, су до јуче утјеривали овце у цркве. Сад су у њима у првом реду, понизни пред богом, крсте се, метанишу, дају прилоге, кумују…
До када?
Видјећемо.
То не зависи од њих, већ искључиво од амбијента.
А камелеон ће се прилагодити, сутра опет може звијезда, ако треба уз исту ће ићи и полумјесец, битно је опстати на врху, гдје и сав муљ.
Увијек када размишљам на ову тему у сјећање ми дође неко ко је мене вјерски „канонизивао“.
Не то није Николај Велимирович ни његово учење, нису ни Патријарх Павле, ни Свети Сава, нико од српских просветитеља.
То је баба Јока, моја прабаба, својевремено најстарији становник државе.
За својих 105 година, ни псовке, ни ружне ријечи, зависти, гордости, ничега…
Нису јој требали посредници између бога и ње, носила га је у себи.
Није постила сриједу и петак због слике на инстаграму, цијели њен живот је био пост, душевни и физички.
Док сам жив пред очима ће ми бити слика како свако јутро и вече стоји окренута ка истоку и тихо изговара молитву, са толиком богобојажљивошћу и љубави да сам сигуран како је бог у том тренутку остављао све друго, само да би је слушао…
И да, прекађивала је на ‘љеб.

Пише: Давор Цицовић/херцеговац.нет


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

НОВО