,,, а и данас је оно за нас наша светиња. Ниједан догађај у новијој историји Црне Горе није се одиграо, а да се главари црногорски нису овдје састајали и са народом споразум правили. На овим, као што се види, у зачељу каменим сједиштима са наслоном посједали главари, а доље по поплочаном гумну народ.
На овоме истом гумну углављен је Херцеговачки устанак 1875. године. Уочи одређеног састанка са херцеговачким главарима, књаз Никола позове све стране посланике и конзуле на Цетињу у свој палат – двор, где им приреди богату вечеру. Око пола ноћи он замоли госте да га извине, нешто га глава боли, па ће мало да прилегне, али ће се убрзо врнути, да они остану и даље пијући и веселећи се. Изађе на споредну капију, гдје га очекиваху два перјаника са оседланим коњем. У глухо доба ноћи вине се он са два перјаника уз ловћенске стране, где са херцеговачким главарима, по ранијем споразуму, углави устанак. Спусти се низ Ловћен и нити га ко виђе, нити га ко чу. Када је ушао међу госте, који бјеху у највећем расположењу, сви су мислили да је књаз Никола за све то време био у својој камари.
И ово гробље што се ту налази то је херцеговачко гробље. Многи главари херцеговачки дођоше са својим породицама и неимајући их гдје склонити, презиме ту, од којих многи ту и помријеше. На овоме гумну, по замисли нашег великог Његоша, одржана је прва скупштина о Тројичину дану под владиком Данилом I, о којој се говори у ,Горском Вијенцу’.“
,, Сваке године на Петровдан, сутри дан по Петровдану, по старом, традиционалном обичају, долазе свештеници са крстовима и црвеним барјацима, обучени у одежде и са цијелим народом из околпих села на Иванова Корита. То су крстоноше, када се крстови износе, који се помињу и у „Горском Вијенцу”. Они ноћу из Његуша и свих околних села рано пођу ујутру и стигну на Иванова Корита око 10 сати пре подне, гдје их остали сакупљени народ чека.
Док сам био на Цетињу одлазио сам сваки пут да присуствујем тој лијепо[ј] црквеној свечаности и народном весељу. Тога се дана скупи преко 2.000 душа, што мушких што женских, већином из Старе Црне Горе, а дође и велики број из Боке и суседних приморских села и варошица, нарочито из Грбља. Сваки понесе са собом сувог смока и цио дан се ту проведе у највећем расположењу, певајући и играјући махом „Зетско коло”…

Из књиге ,, Доживљаји и успомене“ Петра Иванишевића, Бана Зетске бановине (1936 -1939), Београд : Архив САНУ : Нови Сад : Архив Војводине, 2001