cialis 5mmg cialis 20 mg prix maroc kamagra headache cialis poudre cialis dangers kamagra results cialis erection pills achat cialis 5mg en france
Давор Цицовић: Обренова угашена свијећа

-И што рече оно ти Косо, Бобан косибаша на Миладинову мобу. Снага ђедова, ни покојни Раде ми није тол’ко сличио, погле’ ти њему прса, плећке, па и око оно кад му поиграва, ма исти ђед, глава-глава.
-Је ли баба, чујеш ли ти што ја питам или су ти вране то мало мозга најпослије искљуцале?
-Аман, пушти ме више Обрене, највољела би’ и ја да могу сиђети и по васцијели дан напрђивати, па еда ће ми доћи неко из села и млијеко узварити, а ако ти нијесам десет пута поновила да јес’, нијесам ни једном. Кад би мање глед’о у флашу, а више слуш’о шта ја причам љевша би се пјесма у ови дом пјевала.
-Чу’ чу’ сиједе, што се раскокодакала, да ми поновиш и триста пута ако успитам. Знадем ја што је, ужљутила си се ти што је он сав на ме’, ето најбоље би било да је на твоју браћу, накије јунака у Лазареву војску нијесу виђали.
Вољели су се Коса и Обрен, сами бог зна колико и вољели и патили за скоро педесет година колико су провели под истим кровом. Довео је у прољеће 41. домало пошто је пукла прва пушка на Романији. Довео и оставио, ни мјесец од свадбе не прође кад му на врата закуца кум, Српко Меденица и одазва у планину. Пет сњегова је пало и окопнило на њему, док га рањеног, под Црвеним стијенама не стиже ОЗНА.
Коса је родом из Симовића куће, од Миланових, тројица браће су јој била у партизанима, мајчиним млијеком их је заклињала, море суза изронила да јој га оставе жива. Најстарији и средњи ни да чују, најмлађи, Милован, се сажали на сестринску сузу, заузе се код другова у Сарај’во, те Обрен одлежа само годину.
Обесправљен, изопштен из друштва, злопатио је у биједи, кућили су Коса и он камен на камен, надничили по селу, па мало по мало, с’градише и кућерка и штале, краву, петнаестак оваца, пар волова и поч’е се све више причати о Обрену причати к’о о честиту и поштену домаћину.
Захвалан је био Обрен својој Коси, знао је он добро да му се за гроб не би знало да није било ње и Милована, али би опет, кад му отпочне звоцати за ракију и дуван, из њедара вадио пожутјелу слику, на којој су он, Српко и Шипчић Владе, три краљева војника, три горска вука и говорио- Да видиш Косо шта ти је права војска, а не они твоји Бранковићи…
Та слика је била његово друго највеће благо.
Прво је био Раде, син јединац. Не даде им Бог и крсно име Свети Никола више порода до једног сина, па га гледаше к’о очи у глави. Растао је Раде попут редуше заливене ђурђевданском кишом. Очева слика и прилика, висок, плећат и наочит, шушкале би фиранге под дјевојачким рукама, кад би кроз село одјекнула пјесма из његовог грла.
Одрастање у сиромаштву, очево шапутање о Дражиној војсци и провокације комунистичке ђеце о бандитском сину, створиле су у њему поноситост и срце без страха, па би се идући са сијела већ од Омеровог гаја јављао пјесмом- Дражи ми је Шипчић Владе, нег’ Титове три бригаде.
Залуд је кумила и преклињала мајка- Немој сине, очи мајчине, знаш да су све Хрве биле у усташама, ‘оћеш ли да те сачекају ноћи, па куд ћу онда сиња кукавица. Смијао се Раде на њене вапаје и одговарао са- Не брини мајко, да ми десну руку подвежу, опе’ ме њих десет оборило не би.
И заиста, премца му није било, ако се бацао камен Раде би најбољег за метар пребацио, у косидби би два маха излазио док би други један, а коло кад поигра имаш осјећај да му ноге никако земљу не додирују.
Ожени се изненада, са теферича из Праче доведе Мару, конобарицу из Расимове кафане. Ни по чем’ му прилика не би, али шућеше и Коса и Обрен, прихватише младу, а и шта би друго, заобљен стомак испод ‘аљине која је тек прекривала кољена им није дао избора. Не прође дуго роди се Бобан, син, унук, понос.
Три је дана Раде силазио у чаршију и три ноћи се враћао с пјесмом.
Четврте га није било. Пред кућом је у саму зору зафрктао оседлан коњ Јаблан.
Нашао га је шумар, лица пободеног у млаву на земљаном путу, таман под Омеровим гајом.
Излазила је и милиција, веле несрећан случај. П’јан, заспао и побрчио с коња.
Нико не помену откуд пресјечен конопац на храсту поред пута и рана на Јаблановим прсима.
Нико, а знадоше сви.
Знао је и Обрен, наплатио би он крв, да није Бобана. Ваљало је од киле меса створити чо’ека, поготово кад је Мара, пар мјесеци послије Радове погибије, побјегла са претргом из Високог.
-Причај ми ђедо, какав је био Владо, радознало је запиткивао Бобан, сваке вечери након што би се у смирај дана свио у ђедово крило и гладио му дуге, сиједе бркове.
-Шут’ да нас не чује ова наша џорга, знаш да су они њени од друге сорте, шеретски би одговарао Обрен.
-Даће вама џорга обојици, само док попустим преслицу и узмем вретено, спремно би дочекивала Коса.

А је ли Српко био див, настављао би и даље Бобан.
-Није снаго ђедова, не лети соко месом, већ перјем, био је ево таман ‘вако ко ја.
-А мој тата, је ли он био див?
-Е, он јес’ так’ога мајка још није рађала, отпухнуо би Обрен, а у оку би му заискрила суза.
-А ја ђеде, ‘оћу ли и ја бити јунак к’о они?
-Већи, ти ћеш бити к’о сви ми заједно, ево благо мени да ти ђед да ово, изговори Обрен и завуче руку испод вуненог џемпера, обојеног у ора’овини.

У руци му се појави слика.

-Сад је твоја јуначе, чувај је и она ће тебе чувати, рече и предаде му је на длановима, попут официрске сабље.

Изгледаше Бобана баба и ђед, од уста су одвајали да га ишколају, кад дође из армије да га пред кућом дочека рено 4, једини у селу. Продао је Обрен краву и два јунца да његова икона иде с колима у Сарај’во на факултет, уписаће за „инжињера“ , а не ваља брате да се так’а струка гура са сељацима у аутобусу.

-Бобан ми војску служи у ‘Рватској, хвалио се по селу, старјешине кажу да је најбољи у воду, замисли прометнули га у везисту, снага ђедова, ево све погледам оклен ће избити поштар Грујо, надамо се писму баба и ја. Право да ти кажем мало ме је и стра’ упалим они радион па свашта чујем на њему, она цура, спикерка, вели да су се ‘Рвати јопе на каму дигли, а вик’о је Обрен и четерес’ шесте не море им се вјеровати. Ја…

Избио је поштар, само умјесто писма стиже телеграм, а у њему једна реченица „Са жаљењем вам саопштавамо да је у борби са паравојним јединицама ХВО живот изгубио војник“…

Трећи дан по телеграму на вратима се обреше два војника, из кампањоле изнесоше дрвени сандук, украшен петокраком, у сандуку прстен, цивилно одијело, сат са сребреним ланчићем и стара метком пробушена слика.

Трепти нека јесења тама сред топлог јунског дана, у трошној каменој кући на двије дрвене штокрље стоји табут прекривен црвеним покровом, под њим стара, пожутјела слика…

А на креденцу трострука славска свијећа никада више прислужена…


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

НОВО