-Ајде Даворе побогу, па Мико те чека већ пола сата, каже да данас долази Живановић, ако не узмете потписе неће вам дати на испит изаћи. А не знам ни што си га лијег’о, мог’о си право из кафане на факултет.
Куд ћу, мислим у себи, док слушам матер како звоца, ево предавање ми је и код куће.
Имам деветнаест година, дрма ме закашњели пубертет. Иде ми се у кафану, на музику, испраћај у војску. Удварао бих се цурама, тукао са шиљежетом сличним мени, ма којекакве бих глупости правио, а на факултет не бих ишао.
Не бих да није Мика.
Милорад је старији од мене десет година. Кад је требало да упише факултет, уписали су му регрутацију, па је најбоље године провео у рововима босанских чука.
Милорад је одговоран, вриједан, озбиљан, предан…
Углавном све што нисам ја, јесте он.
Јеси ли пријавио испит, овјерио семестар, немој да заборавиш предати реферат Мутабџији, опет си изгубио индекс, вечерас нема изласка учи хидрологију, брујала би ми свако јутро, кроз мамурну главу, салва критика, а ја бих одговарао са:
-Нисам, не знам, сутра ћу, ко га јебе, попусти ме мало, какву сам рибу синоћ упознао, драма…
Да не буде забуне, његове критике нису биле нагле и пријеке, изговарао би их тихо, сталожено, очински.
Пролазиле су године и семестри, Мико је учио кад треба, ја кад морам. Допуњавао сам се шармом, демагогијом, на испитима причао оно што знам, а не оно што ме питају, играо на карту солидног познавања опште културе, па је интегрисао у тематику.
Мало по мало и ја дипломирах, у року. Прођох кроз ту школу као кроз први разред. Запослих се, ожених, добих кћерку.
Ма све по некој ваљаној божијој промисли.
А Мико?
Он не. Разочарао се, уморио од свега и на четвртој години дигао руке од књиге.
Као Нелетов „бабо Атиф“ казао да га нака носталгија вуче и да ће се вратити кад му буде ћеиф…
Ишао сам му пар пута, у родном је Чајничу, бави се пољопривредом. Успјешно наравно, он и не зна другачије.
Стигле су га године, уцртале се у боре, али очи су исте, благе, топле и насмијане.
„Проширићу стадо, рече ми на задњем виђењу, па кад више не могнем распродати све, купити неки пословни, отворити нешто, ни сам не знам шта бих, знаш какво је Чајниче, мртво.
Нашалих се на рачун његовог момковања, ближи се педесетој па предложих да запуцамо пут Албаније.
Насмија се шеретски.
Има цура, знам ја то, увијек је био магнет за супротни пол, али нешто фали, сами бог и он знају шта…
Пало је и окопнило од тада ко зна колико сњегова, мене живот избацио на неку другу пртину, па сам на Мика скоро и заборавио. Све до синоћ, кад на овом вражијем сокоћалу наиђох на објаву мени напознате женске особе, на објави слика бебе, а у ознаци Мико.
Дипломирао је, чистом десетком. Постао отац.
Знате оне сузе, кад си толико срећан због нечега, па кад неконтролисано потеку?
Знате.
Е, теку сад док ово пишем.
Нека ти је срећно и благословено и не мора бити боље од оца, довољно је пола к’о он и овај свијет ће бити много богатији.
Мико, друже мој.

Пише: Давор Цицовић/херцеговац.нет