– Добро де Владане, јасно ми је да си филм научио напамет, али ово је школа и морамо се држати чињеница, без обзира што је у питању вјеронаука, „Косовска битка“ је историјски догађај и тако је морамо и третирати, дакле, ‘ајде да се вратимо у оквире чињеница, поготово оне која се тиче наводне Вукове издаје, прекинух десетогодишњег ученика у веома надахнутом излагању. Силом прилика држим часове ван основне вокације, вјероучитељ је на боловању и ја сам принудна замјена, понављамо задње обрађену лекцију „Бој на Косову“.
-Али вјероуч…авај наставниче, ја и причам по чињеницама, баш онако како нас је вјероучитељ учио, прилично збуњено ће ученик увучен у “ кафкијански процес“.
Покушао сам, није да нисам, да у току свог краткотрајног „поповања“ повучем линију између мита и стварности када је у питању овај догађај, негдје ми је то пошло за руком, негдје не, па сам у другом случају наилазио на реакције „ма откуд он зна, није вјероучитељ, питаћемо ми њега, кад се врати“.
Често се сјетим ове школске анегдоте, најчешће када у непосредном разговору, новинама или на интернету наиђем на информацију која нема ама баш никакво историјско утемељење, али се храбро пласира као аксиом.
Није то само увелико раскринкани мит о Вуковој улози, базиран на темељу Јудине издаје, примјера довођења у заблуду је на стотине. Нећу се осврнути на тзв. аутохтонисте и њихове бесмислене тврдње о Христосу као Ристу из Гацка и сличним комерцијалним “ маглама“ гдје се манипулише у сврху личне користи, поменућу само оне које су доживијеле чак и уџбеничку верификацију.
„Завјештање о језику“ Стефана Немање које данас краси велики број школа, је написао Миле Медић и без обзира на снажну поруку коју оно носи не треба га третирати као историјски документ него плагијат.
Чувени „извјештај о Хрватима“ Живојина Мишића није написао Живојин Мишић.
Умирући краљ Александар није изговорио:
„Чувајте ми Југославију“.
“ Ја нисам највећи војсковођа данашњице, та част припада Карађорђу“, рекао је наводно Наполеон. Ни један историјски извор не потврђује аутентичност ових ријечи.
„Дођу тако времена кад паметан заћути, будала проговори, а фукара се обогати, нацитиранији Андрићев цитат, није Андрићев. Барем га није записао нигдје, ако га је и изговорио није познато када и коме.
Телеграм у виду ултиматума којим се од Енглеза тражи да помогну српској војсци у повлачењу преко Албаније, а који је потписао Николај Други Романов, не постоји.
Војвода Воја Танкосић, један од највећих српских јунака свих времена, није шамарао Черчила, такав преседан би изазвао буру у Европи с обзиром да је исти 1910. већ био министар у британској влади, а ни један једини релевантни извор не свједочи овом инциденту.
Могао бих да набрајам до сутра, али и са овим сам дошао до суштине која гласи:
Срби су велики-мали народ пребогате историје, писане хиљадама битака, пером краљева и царева, кнежева и деспота, ђенерала и војвода. Срби имају континуитет и државотворност на Балкану.
Језик и писмо.
Ризницу културно историјских споменика.
Побједе и поразе.
Успоне и падове.
Стога нема никакве потребе за тражењем нечега што не постоји, на тај начин се деградирамо и сврставамо у ред народа без аутентичности који основу граде на туђим или чак и измишљеним историјским личностима.
Ми то нећемо и не требамо, јер смо са овим што имамо постојанији од Спарте!