Неђе кад су се набављали први Смедеревци и стари Циганци или фијакери већ избацивани из употребе, ујаци и покојном ђеду као виђенијем домаћину купише ту гломазну сјајно-бијелу ствар налик на споменик и намонтираше је на оно мјесто одакле су малочас макли циганац.
Ђеду не бијаше ни мало пријатно гледати у оно чудо које никако није припадало ту под његове чађаве храстове греде и на јелов шипод престрт ћенаром са препознатљивом шаром.
Намонтираше они шпорет, наложише ватру, проћакулаше мало жђедом и разиђоше се, сваки за својим обавезама. Неколика дана пошље опет се састаше и наравно прво питање упућено старцу бијаше „Како си задовољан новим шпоретом?“.
Ђед отпухну размишљајући хоће ли их увриједити јер су ипак уложили труд и новац у ту накараду насађену уз оџак, хтијући њему част да учине. Ипак одлучи да каже па куд пукло:
-Ђецо фала вам! Добар је шпорет, лијепо испече љеб с обље стране, не загара, чорби треба мало дуље да прокључа, али ниђе ми се и не жури! Отпи затим гутљај ракије па се загледа кроз уски дрвени прозор, уграђен у дебео камени зид, који је бацао поглед на шљивик под кућом и даље у планину. Не могоше издржати оно лебдеће „Али“ које је старац намјерно изоставио па неко упита:
-А шта је онда проблем, ниси баш весео?
-А нисам, ево неђељу дана трпам ноге у пекару не би ли их угријо!
Јебало вас шпоре које не море своје ноге угријат, а камо ли моје!

oblozavanje.me