levitra effet indesirable acheter cialis generique en ligne en france danger du kamagra comparaison entre viagra et cialis mdma kamagra prix du levitra 5 mg
Дан који није требао да сване (дио други)

Сјећате ли се епских пјесама о остарјелом родитељу који не могавши да преболи синовљеву погибију узима сабљу, одлази у бој, свети се и на крају и сам гине? Сјећате наравно. Волите их? Ја не… -Је ли сад стварно моја, изговарам узбуђено, док по рукама преврћем маслинасто зелену беретку, украшену грбом Немањића. -Наравно, сад си војник, неко мора чувати село кад ми одемо, одговара Рашо, стављајући ми је на главу. Прошло је годину дана од како је аџо погинуо, недуго послије његове погибије ђедо се пријавио у војску, био је већ у позним годинама, па је могао само тако, добровољно. Прошло је годину дана од како га нисам чуо да пјева, а некада је то радио редовно, узме ме у крило и уз гусле запјевамо баби- да бог да се објесила Гого, о сирово дрво јаворово. -Даћу ја вама дрво обојици, боље се ухватите сјекире, на ћепалу нам је ко пред црквом, одговарала би благо пријекорним гласом. „Промијенио се, погледај како је смршао, поцрнио, он тачно иде да погине“, кришом бих слушао „оговарања“ укућана, па га гледао у лице, тражећи гдје је то црн, не знајући тада, да човјеку од туге црни душа… И тог дана сам га гледао, под јабуком су сједили Бошко, Рашо, Бобан, Драган, Боро Кудо и он. -Амиџа, стомак ме боли, ево три дана из шуме не излазим, проговори Драган, прекинувши напету тишину. Насмијаше се сви за столом. -Нека те кући сине, одмори ову смјену, свакако је мирно, нит’ мичемо ми, нит’ они, одговори ђедо. Наравно, сви сем мене су знали да Драгана везисту не боли стомак, него празнина у грудима. Надимак везиста је добио још на почетку рата, када је у току дана слушао договоре на Црнобору, гдје су били стационирани наши, па се с првим мраком извлачио и ишао на Витез, како би муслимане упознао са актуелностима. Сирена из дајца, паркираног испод градине означи да је вријеме за полазак. -Кад ћеш се вратити ђедо, проциједих кроз зубе, борећи се да не заплачем и сузом обрукам грб на глави. -За који дан, рече и пољуби ме у косу. Па ћемо у шуму благо ђеду, појашемо Видру и Витка, у торбу сира, сланине и ‘љеба и нема нас из Витеза седам дана. Вратио се, како је и обећао, само на носилима. Рашо, Рајко и он су, обилазећи терен, наишли на мине. Рашу није било помоћи. Имао је само 23 године. Ђеда су пребацили у војну болницу на Корану, кажу да би га спасили да је транспортован на ВМА, није хтио, било је млађих. А и одлучио је да умре. И тако, нисмо отишли у Витез на коњима. Од тог обећања га нисам ни видио. Кућа испред које сам га заувијек испратио је изгорила. Остале су блиједе дјечије успомене и пар слика, погледам их и дође ми к’о жив, могу чак и да га чујем како пјева- да бог да се објесила Гого… А јахаћемо ми опет, ђедо, кад ти једног дана дојашем.

Пише: Давор Цицовић


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

НОВО