achetez du cialis generic cialis canada generique cialis avis acheter du cialis generique cialis r cialis contre indication vidal
Дан који није требало да сване (први дио)

Била му је мука, да ли од друге паклице цигарета коју је управо начињао, интензивног мириса свијећа и тамјана, јаука мајки и супруга који су ледили крв у жилама или од свега помало, није знао, али је осјећао нагон за повраћањем и хладан зној који му цури са чела, док је наслоњен на дрво стајао у порти цркве на Палама. Прије само годину дана, за Петровдан, овдје сам с њима коло играо, а гледај их сад, 45 момака оде, врати се 45 крстова, размишљао је у себи Данило-Дида Цицовић, наочити двометраш, док је гледао у табуте рођака, кумова, пријатеља убијених прије четири дана. Проклети рат и проклета Жепа! Да је наша чета пошла, не би овако, осјетио би неко замку, ја, Петар, неко … Погледом је потражио рођака Петра Пандуревића, који је стајао на пар метара од њега. Узвратио му је поглед, климнули су главом један другом. Обојици се у оку назирала суза.

Осјети неко комешање иза себе, окрену се и чу глас комшије Рада: „Турци“ су знали за сахрану, знали да ће нас мало бити горе, сад јављају, на Требевићу је хаос, има и мртвих и рањених, морамо се искупити и ићи, ако падне Златиште, поклаће све по Требевићу.“

Већ за минут су били у дајцу паркираном испред Дома културе . Из аута је покупио ранац, пушку и шубару од које се није одвајао добрих десет година.

„Горе је пакао, има их на стотине, урличу, узвикују – Алах екбер. Морамо пожурити“, упозна их са стањем Миле Kокотовић.

Тих десетак километара пута Пале-Требевић су му трајали као вјечност, ћутао је, сви су ћутали. Тишину би прекидао само звук упаљача и понеки уздах који би се отео из нечијег размишљања.

„Стижемо“, проговори први Петар. „За мном, браћо, морамо их одбити по цијену главе!“

Ушли су у свој „Термопилски кланац“, свуда се осјећао мирис крви. Чуо их је, били су ту, на педесет метара.

„Има их барем десет пута више него нас“ , рече неко иза. Запуцали су. Стајао је у заклону букве и узвраћао паљбу. Горјела је шума тик изнад Сарајева, од рафала из оба правца.

„Напријед, браћо, бјеже“, командовао је Петар. Kренули су на јуриш!

Чувај се, бураз, не лети вазда први, сјети се Божидарових ријечи. Чувам, помисли, не може мени метак ништа.

„Рођак, десно.“

Окренуо се, видио их, били су толико близу да је могао чути како дишу. Прст му се згрчио на обарачу. Kрајичком ока је уочио Петра како пада и то је било посљедње што је видио. Пао је и он погођен „дум-дум“ метком.

Требевић не смије пасти, прође му кроз главу и оде. Оде, заувијек.

Пало је њих четрнаест тај дан. Требевић није, ни тада, ни до краја рата.

Стари га је нашао сутрадан, баченог на бетон војне касарне на Kорану.

Сјећам се сахране. Kукања и плача, које се од тог дана претворило у свакодневицу. Сјећам се и да сам желио да заплачем, нисам могао, данас …

Данас већ могу, биће да више нисам толико јак, па пустим по неку сузу. Онако, кришом.

Смрт је ушла и у нашу кућу, али нисмо ни слутили да је планирала остати.

Давор Цицовић


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

НОВО