kamagra jelly bestellen treated cialis cialis 5mmg forum sur le cialis dosage du cialis cialis sans ordonnance en belgique
„Ово је шамарање неправде, Уроше!“

Вулканизер негдје на Вождовцу. Дошао да замијеним љетње гуме зимским. Два радника упоредо раде на два аутомобила. Један је шеф, рекао бих мојих година, а други је Ром који дјелује нешто млађе од мог ћалета. Ром шепа, једва хода. Али ради исте ствари као шеф.

У једном тренутку поред њих прође аутомеханичар из сусједне радионице. Када види Рома како се гега, пита га:
,,Уроше, ништа није боље?“,,Убише ме манекенске писте, колега“ а онда се уозбиљи ,,Ма све у три лијепе… Не питај ме ништа! “

Шеф се бавио мојим аутом, док је Урош мијењао гуме на неком раздрнданом пунту. Власник пунта је стајао и пушио. Када је Урош завршио, тај човјек га је питао у чему је проблем са ходањем, додавши ,,ако смијем да питам“. Урош је уздахнуо, рекао кратко „ма…“ и дјеловало је као да размишља да ли да му то буде цијели одговор или да дода још нешто. Ипак је изабрао ово друго.

,,Јебе ме кук већ годинама. Дуго нисам имао здравствено, па сам могао да се сликам. Онда сам добио књижицу, али се операција чекала годину и по дана. И када је љетос дошао мој ред, рекли су да не може сад, да су остали без неколико љекара у болници. Ђавола су остали без љекара – упао неко преко везе, сигурно. И заказали су ми за крај марта сљедеће године. Ко зна, можда буде и август ако опет упадне неко преко везе. У септембру сам хтио да умрем од болова. Нисам радио двије недеље. А не могу да не радим. Жена умрла уочи Божића, троје дјеце, најстарије 12 година. И чим је попустило, ето ме назад. И стварно је било подношљиво до прошлог петка. Али ме онда пресјекло и од тад сам опет Спајдермен.“

Човјек га је питао у којој је болници био и до кад му траје здравствено. Онда се одмакао и телефонирао. У истом тренутку је Урошу зазвонио телефон.

,,Ево радим.
За једно два сата.
Имаш паприкаш од синоћ у фрижидеру.
Појео ти је?
Све?
Па иди купи нешто. Знаш гдје су паре? И ја тебе, Мико! “

Онда се обратио шефу:,,Јеботе, оно моје дијете само једе. Једном ће нас све појести.“

Возач пунта је завршио телефонски разговор, а Урош му је руком показао на ауто и рекао да је готов. Човјек га је питао да ли има папир и хемијску. Урош је ушао у радњу и донио му блокчић. Човјек је ставио блокчић на хаубу, написао нешто на њему и пружио Урошу.

,,Овдје ти је телефон мог колеге, доктора са ортопедије. Јави му се у понедељак послије 9 ујутру. Рекао ми је да ћеш бити оперисан у првој половини децембра. Мораш само прије тога да извадиш неке налазе, али рећи ће ти он то већ. А можда и знаш већ све шта треба…“

Урош је погледао у папир, па у њега. Па опет у папир. Па опет у возача пунта : ,,И то само тако? Један телефонски позив? “

,,Ја сам исто доктор, само немам везе са куковима. Бавим се овим послом скоро 30 година и свакојаких глупости сам се нагледао. Неправда је свуда око нас, а у овом мом послу, у овој земљи Спајдермена и Бетмена, некако најочигледнија. Пун ми је више курац флаша вискија, бомбоњера и лагања људи. Идем у превремену пензију крајем године, не могу више. И мени је умрла жена прошле године, али немам дјецу, тако да ми неће бити фрка за лову.“

Урош га је гледао нетремице. Очи су му биле као лубенице. Држао је онај блокчић и покушавао нешто да каже. Онда је само пришао доктору и загрлио га. Није га пуштао добрих минут. Овај се насмијао и рекао: ,,Ајде бре шта ти је, свако би то урадио да може. А мени се може!

„Не би свако, и знам да то знате. И ја сад не знам шта да вам кажем, како да се одужим. Са ‘хвала’ можете да се сликате, а ја немам много више од тога.“

,,Ово је шамарање неправде Уроше. Немам прилику то да јој радим често. Али кад имам, нећу промашити. Јебо хвала. Да си ти жив и здрав. И да те оправе, па да жениш ту дјецу.“

Шеф је завртао шрафове на точковима мог аута а и гледао у ову двојицу. Кад му је доктор пришао и питао колико је дужан, овај је рекао ,,Ништа, кућа части“. Човјек није хтио да чује, али је шеф био упоран. Једва га је некако убиједио. Доктор се захвалио обојици, а шеф је рекао:,,Јебемо неправду докторе, кад год нам се може. Јебеш хвала. Да си нам жив и здрав! “

Није потребно да измишљам приче. Није потребно да маштам. Довољно је да одем код вулканизера и извадим слушалице из ушију. Некад је живот страшнији од најјезивијег хорор филма, али је некад љепши и од најљепше мелодије, па макар ту мелодију написао Леонард Коен, а живот јој продужио Џеф Бакли.

Човјек увијек има прилику да се покаже, нема оправдања за било шта друго.”

Причу забиљежио Владимир Скочајић Скоча


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

НОВО