Попе! Докле гођ ти причао о казни и Христовом распећу, колико ме гођ ћер’о да се исповиједам и пријавим за причешће ко за дневницу и наплаћивао стасидије, колико гођ ме твоји црквењаци ћерали да метнем паре на тацну, колико гођ се уз бесједу натезао да к’о ето заплачеш, још више од тога ће ме моји свештеници са радошћу славећи Васкрсење примати увијек као вољено чедо и чекати да се покајем и сам одлучим за исповијест, причешћујући ме Христом, не тражећи ми улога нити цијене. Бесједиће о праштању и милости Божјој.
Служиће литургију као жртву Богу, а не јефтину приредбу у заједници обољелој од правила, а без љубави!
Ми нисмо иста Црква, ви кукате за мртвим Богом, за лешином, ми славимо Васкрслог!
Јеси ли ме чуо Цветко!?
Рече старина изненађен негостољубивошћу и хладноћом православне браће
у далеком и за њега непознатом свијету у ком се налази први пут, у граду, поднебљу, на служби божијој.

Окрену се и погледа иђе ли баба за њим, натуче заврату на поноситу херцеговачку главу, намјести брке и проциједи:
-Јело иђемо кући!
-Којој кући Љубо мој добри?
Двоумећи се је ли мислио на ову „нову“ кућу у далеком и страном свијету или на стару у завичају, ђе је огњиште нада се још топло!
-Нашој кући Јело, у Херцеговину, није ово за нас, нема ође чојек с ким ни цигар дувана запалит, ни богу се молит!

Пред зору, кроз маглу која таква само у равници може бити, она тешка, што човјеку притиска прса и душу циједи ко млада праља губер на планинском потоку, очу се писка.
-Устај Јело, ево нам воза, ајмо ми кући својој, ако ништа гробови нас чекају тамо сами!
-А ђеца Љубо, а ђеца соколе?
-Велики су, они ће се снаћ’, а ако и не снађу вазда могу нама доћ, вратит се окле су и пошли. И смокву кад одсијечеш па јој стабло и гране бациш на ледину, неће из гране понијет младу смокву него ће из коријена! Нека им је Бог у помоћ!

Ђед Љубо и Баба Јелка сједоше у вагон у композицији прикаченој за парну локомотиву, такозваног „Ћире“, Јелка обриса прозорско стакло, али као и да није, напољу је била магла каква само у равници зна бити, она густа толико да једва назиреш станични фењер који је само пар метара удаљен.
Воз писну на поласку, а вагони затутњише и уз шкрипу се попут чађаве змије повукоше из перона пругом правом као затегнут конац.
Мирис чађи је доминирао призором, чак ни херцеговачки духан који је Љубо ћутке набијао у лулу није могао да га одагна.
Хладно јутро није било ништа нарочито у односу на хладноћу која се из костију пробијала до сваке поре Јелкиног бића и тјерала тијело на дрхтај.
-Шта ће бит жђецом мој Љубо?
-Биће шта им Бог да! Велики су, могу о себи, а вазда могу доћ кући, врата су им отворена! Одговори Љубо смирено и саосјећајно на поново постављено питање забринуте мајке.

Сунце је полако израњало из равнице и магла се разбијала на праменове, Јелку је попуштало дрхтање и тонула је у дријемеж наслоњена на једино раме које је икада имала за ту сврху, а Љубо је само ћутке одбијао димове загледан у њене руке пресамићене преко прегаче на кољенима. Те руке, једине које је икада имао да му дају помоћи и загрле га кад уморан сиђе из планине гдје је ваздан кресао грм за стоку, на земљи која је толико шкрта да ни траве за сијено не даје довољно, али опет најдража и једина коју су имали и која их је имала, да их подигне и отхрани, али и да загрли њихова уморна и напаћена тијела као мајка уснуло чедо, када једном крену на одмор у виду вјечног починка.

херцеговац.нет